Može li se svih desetak manastira obići u jednom danu, pa čak i u vikendu?
Teško, blizu jesu jedan drugom ali svaki od njih odiše nekom mističnom tišinom, mirnoćom i veličanstvenošću i naprosto ne da da se krene dalje.
Kada sam prvi put posetio Bogovađu, manastir nadomak Ibarske magistrale skriven u gustoj listopadnoj šumi, bila je to istovremeno i poseta jednom prijatelju, penzionisanom popu i starešini manastira koji je iz penzije ipak zakoračio ponovo u manastirske odaje da svešta i moli sa svojim narodom, pa makar mu tada bilo sedamdeseta godina. Bile su to godine kada se crkva još uvek polušapatom spominjala, godine koje joj još nisu bile naklonjene. Bilo je to u jesen, hladnu jesen, u jedan maglovit i veoma vlažan dan. Blato ispred manastira, poluraspadnuto lišće po dvorištu, zaobilazimo bare sa više ili manje uspeha, ali ono što sam osećao prolazeći po prvi put kroz manastirsko dvorište u Bogovađi, jasno je nagoveštavalo da je sveto mesto sveto, ma kako na prvi pogled izgledalo.
Moj domaćin i prijatelj me poveo malo u obilazak i za jedan omanji vilajet u vrhu dvorišta, tik uz šumu, reče mi šapatom: Sale, onamo gore se krio Karađorđe od Turaka, da znaš...a ja ga gledam pa kažem: Oče, Turke smo već odavno istrali a ni Karađorđa nema više, ne moramo da šapućemo.
Nasmešismo se obojica, a u sebi smo znali da je šapat samo izraz poštovanja prema istoriji koju ovo mesto čuva.
Nizbrdo, dosta strmo nizbrdo, pa još i krivine, pa svuda tragovi građevinskih radova na ionako uskom putu prave dodatni problem...i dosta se spušta tako napeto, ima do dole bar kilometar-dva.
Konačno, tu smo. Puca pogled i na manastir i na pejzaže u daljini. Kao nacrtana scenografija, iza manastirske crkve presijava se na suncu veliki stari kameni železnički vijadukt od neke pruge koja nezainteresovano seče šumu koja posvuda okružuje dolinicu čiji je centar manastir Ćelije.
U manastirskoj porti leži sahranjen posečeni knez Ilija Birčanin. Veliki čovek, neslavno i mučki ubijen, na dostojnom mestu počiva vekovima. Ni manastir nije mnogo bolje prošao, više je puta paljen i uništavan, ali i obnavljan još od trinaestog veka kada je podignut u svojoj prvoj verziji. Kolike li tajne tek ovaj manastir čuva, prvo je što čoveku prođe kroz glavu dok prilazi vekovnim zidinama koje okružuju manastir.
Lelić. Manastirski kompleks je poput nekakvog duhovnog parka. Kreator kao da je imao viziju u kojoj se na ovo mesto sjate brojni vernici ili samo znatiželjnici, raspoloženi da posvete jedan dan svog života uzvišenom svetom mestu nadomak Valjeva. Lak prilazak, širok parking i park sa potočićem i klupicama, zaduženi su za dobrodošlicu namerniku. Po prolasku kroz kapiju, sve što čovek može poželeti od jednog ovakvog mesta, tu je. Ne jednom uhvatim sebe kako se osvrćem okolo ne znajući šta pre da gledam, šta pre da fotografišem, čemu pre da se divim ili...da samo stanem, ćutim, razmišljam i uživam u tome.
Zidovi možda jesu zidovi i ništa više, ali sigurno to nisu svi zidovi. Neki zidovi sigurno ipak jesu nešto više. Koliko više, to ne zavisi od zidova, to zavisi od nas, od toga kako ih doživimo.
Jasno, kao i svako drugo umetničko delo...
Нема коментара:
Постави коментар