Dugačke novembarske sunčane senke, kratki dani i kratak dnevni period toplog je ono što bi posmatrača moglo da zbuni, da ga navede na pomisao kako će se konj možda prehladiti ako se oznoji a uhvati ga brz dolazak hladnog talasa i slično. Neki me pitaju da li će se to možda dogoditi jahaču?
Za one iz branše odgovor je jasan, iako neće baš umeti da daju i jasno obrazloženje...uz solidan režim i disciplinu postupaka i za konja i za jahača, moguće je odoleti u potpunosti ovakvom vremenu. Kako?
Za konje se možda priroda postarala, za jahače - ko zna...trebalo bi da su ljudi kao i svi drugi, ali jahati ili brinuti se za konje i po kiši, vetru, hladnoći ili snegu, to iziskuje nešto više od onoga na šta smo navikli od nas "ostali". Mi nekako možemo i da sprehladimo, i da se utoplimo, i da ostanemo kući po vejavici ali kod jahača je to nešto drugačije. Oni uglavnom nemaju tu privilegiju. Za njih su i jesen i zima - na Hipodromu i u štalama.
Konjički sport je kao i većina sportova u Srbiji sa manjim opštim interesovanjem od fudbala ili košarke, svoju laganu ali neumitnu eroziju doživeo krajem osamdesetih i praktično se sunovratio tokom devedesetih godina prošlog veka. Nekakva nada se rodila sredinom decenije koja nam upravo izmiče, ali nada je relativno malo odmakla od nivoa nade u smislu povratka ovog sporta na pripadajuće mu mesto. Velike štale izvan Beograda praktično se nikad nisu oporavile od tog perioda ali je osnivanje nekoliko novih konjičkih klubova unelo nove standarde i na neki način značajno doprinelo da se makar deo konjičkog sporta oporavi. Zahvaljujući tome danas možemo na Hipodromu videti predvine konje sa prelepom i funkcionalnom opremom ali i novitetima u sportu toliko starom da se takva reč gotovo ne može povezati sa njim već decenijama unazad.
Preponsko jahanje je izuzetno aktivno u jesenjem periodu. Mladi jahači žure da što pre dosegnu svoje uzore i neretko se u markuru na treningu mogu sresti stari i novi šampioni bez imalo sujete zajedno sa onima koji još uvek sanjaju o preskakanju. U pitanju je jedan sklad u kome je svako u stanju da za sebe uvežbava zacrtani nivo a da prišom traži u drugima onaj naredni nivo na koji bi prešao čim savlada svoj sadašnji. Prelepa je ta slika kada se malo dublje sagleda. Postoje skokovi koji ne samo da su dostojni državnog prvenstva, već su inspiracija za mnoge koji tek počinju, svojom gracioznošću i utiskom koji ostavljaju, a ne samo preskočenom visinom.
Konji nisu jedine redovne životinje na Hipodromu ali su svakako glavne. Uvek se pronađe poneki psić koji smatra da mu je tu mesto, obeleži svoju teritoriju bez imalo straha od ogromnih četvoronožaca u galopu neposredno pored, dok su vrane neizostavni dekor i prosto ne znam kako bi sve ovo izgledalo bez njih.
Uvežbavanje konja koji se prvi put nalazi u ovakvom okruženju nije nimalo lak posao. Bez obzira da li je konj prethodno skakao ili nije, privikavanje na novog jahača i novo okruženje poseban je problem. Ko ume - ume.
Iskakan parkur za prvo mesto nikada nije posledica koncentrisanosti na jednu fokusnu tačku, na uvežbavanje preskakanja, već je obavezno posledica sveukupnog odnosa prema konju, a taj odnos je složeni niz organizovanih radnji koje počinju u štali a samo završavaju skakanjem prepona za šampionsku titulu. Doći i sesti na konja koji će uredno preskočiti i uzeti titulu je samo završna radnja koja se vidi sa strane. Za sve ono što se ne vidi, na Hipodrom se mora doći i u jesen...tako se stvaraju šampioni.
I tako, senke su sve izduženije na Hipodromu, toplotu sunca lagano zamenjuje toplota sa sapi i iz nozdrva konja koji nose svoje jahače na izazovima parkura, harmonija traje i dalje kroz sve kraće i kraće dane. Ubrzo će se pojaviti jedna od novina, zimsko jahanje u sali otvorenoj ovih dana pored Hipdroma. Verujem da će nesumnjivo baš ta novina napraviti neke nove šampione još brže, ali uvek će biti onih koji će voleti taj svež vazduh i uzbuđenje hladnog vetrića, makar i uz blato ili sneg...
Нема коментара:
Постави коментар