Lepo je imati nekad pri ruci malu arhivu tih dragih i nasmejanih lica, onih koji su činili naš život onakvim kakav je bio, bogatili ga u većoj ili manjoj meri, ali ga definitivno činili onakvim kakav je bio. Lepo je videti ih ponekad i bez nekog razloga jer svaka fotografija će probuditi u nama neku svoju priču, priču koja je pričana samo tada i nikada više, priču bez mnogo slova, uz škljocaje zatvarača na aparatu i radostan pogled na ekran kada se to lice prvi put pojavilo u svim svojim bojama.
Prva od mojih priča o dragim portretima je ispod ovog teksta...a zapravo je svaki tekst ionako suvišan.
Нема коментара:
Постави коментар