Fokus na događaju - Otvoreno prvenstvo Srbije u preskakanju prepona, Kovilovo, u julu 2023.godine - može i tamo, gde mu mesto nije planirano

Hipodrom je neko tradicionalno mesto za takmičenja u konjičkom sportu, i većini nas je to prva asocijacija kada pomislimo na takmičenje u preskakanju prepona, ali postoje i izuzeci.

Da, ne mora se obavezno jedno takmičenje u preskakanju prepona organizovati na hipodromu.

Za preskakanje prepona, neophodna je zapravo dobro zaravnjena livada. Ta livada treba da se ogradi, osmisli parkur za takmičenje i postave prepone. Uz to je još neophodno ograditi takmičarski prilaz, odvojiti fizičkim preprekama manjež za pripremu konja i takmičara, te obezbediti prostor za boksove za konje, kao i neophodnu opremu za takmičenje, što za konje, a što za jahače. Pravila su takva da je neophodno još nešto logističkih i bezbednosnih detalja, poput dežurnog veterinara, lekarske ekipe, potkivača, raznih pripadnika obezbeđenja i slično.

I posle toga nam preostaje da nađemo mesto za sudije i publiku, i saopštimo propozicije ukratko, nakon čega takmičenje može da počne.

I eto, nigde ne nabrojasmo - hipodrom.

Tako je i jula meseca 2023. godine sa Otvorenog prvenstva Srbije u preponskom jahanju, izostao upravo hipodrom. Da je organizovana neka druga takmičarska smotra u disciplinama kasača ili galopera, teško bi bilo snaći se bez hipodroma, no zato je preponsko jahanje moglo da se odvija sasvim uredno i na livadi u sklopu Sportsko rekreativnog centra Kovilovo.

I sada bih se za trenutak vratio na neke od izraza koje sam malopre upotrebio, a reč je o specijalizovanoj terminologiji vezanoj za konjički sport, pa da ne bih nikoga terao da gugla za rečima poput parkura ili manježa, pojasniću da je parkur tačno definisani prostor u kome se odvija preskakanje prepona na konjima. Taj prostor u trenažne svrhe može imati samo određene prepone, dok u takmičarskim svrhama mora imati jasne propozicijama određene elemente od kojih su najbitnije vrsta i količina prepona, kao i njihov redosled. Stoga jahač u parkuru u kome nastupa, mora dobro da zapamti redosled preskakanja prepona koje se uglavnom označavaju brojevima, a ređe njihovim tipovima.

Sa druge strane, manjež je ograđen prostor u kome se jahači ili samo konji, slobodno kreću pretežno u pripremne svrhe. U tom prostoru se može i smirivati konj posle nastupa, ali zajedničko za sve je da manjež sem ograđenosti, nema nikakve posebne zahteve.

Samo takmičenje se odvija prema unapred definisanim pravilima za konkretno takmičenje, ali su ona mahom ustrojena kao neka opšta pravila, a ređe se uvode neka nova, ili modifikuju ta opšta pravila, ali svakako ima i toga. Ukoliko pričamo o opštim pravilima, preovladavajući set pravila nam posle definisanog parkura i redosleda prepona, ukazuje na dvojakost takmičarskih normi. Prvi normativ je broj kaznenih poena, pa tako kaznene poene sudije dodeljuju za svaku srušenu preponu, odustajanje od skoka pred preponom, gubitka komada opreme i slično, a sve u rasponu od tri pa do pet kaznenih poena.

Drugi normativ je vreme za koje sa savladava parkur, i ono se uključuje tek kada imamo podjednak broj kaznenih poena, pa je onaj sa manje iskorištenog vremena, pobednik. Dakako, postoji i obavezno minimalno vreme koje, kada se probije, donosi automatsku diskvalifikaciju.

I, dalje ne bih zamarao svoju čitalačku publiku, te bih se zadovoljio time da nam je centar za radoznalost sa ovim podacima, poprilično zadovoljen 👲.

Udarac o zvono, signal je jahaču da krene u svoj nastup.

Veoma uzbudljiv momenat, čak i kada to već odavno nije prvo takmičenje...

Jahački program krenuo je sa mlađim kategorijama i najnižim preponama, da bi se sa seniorskim kategorijama povećavala i visina prepona, a samim tim i zanimljivost takmičenja.

Elegancija prilikom preskakanja prepone se ne ocenjuje, ali toliko često upravo ta elegancija i sklad konja i jahača, otmu u očima publike slavu rezultatu, koji se preseli, eto, u drugi plan.

Najmlađe kategorije nose u pravilu i najviše treme i neiskustva, pa samim tim i nezgoda tokom takmičenja, tako da diskvalifikacije nisu retkost, ali ni intervencije lekara i veterinara, no na sreću, retko kada je u pitanju nešto zaista ozbiljno. Naravno, takmičenje, a naročito takmičenje ovakvog ranga, većini najmlađih je najvažniji dan u dotadašnjoj jahačkoj karijeri koja neretko počinje u zaista mladim, dečijim danima.

Kako dan krene da odmiče, i smenjuju se takmičenja od najmlađih ka najstarijima, intervencija je sve manje, ali toplo vreme ume da učini svoje, te sve važnija bude prateća infrasruktura, jer čovek ožedni, ogladni, a voli se i zasladiti. Učesnici u vidu takmičara ili pratećeg osoblja, razmile se po štandovima na kojima se nude hrana i osveženje, a jedan od interesantnijih prizora bude i kada se u jahačkim odelima, učesnici sjate oko frižidera za sladoled.

Publiku pretežno čine poznanici i rodbina učesnika, a ređe ljubitelji preponskih takmičenja ili profesionalni kladioničari, i te kategorije publike uglavnom ordiniraju na tradicionalnim hipodromskim prostorima, obzirom da je u pravilu, od svih takmičenja u konjičkom sportu, preskakanje prepona uz dresuru, najmanje interesantno za klađenje. No, bilo kako bilo, uvek ima publike.

A, gde ima publike, ima i štandova sa robom za prodaju ili prezentacionih štandova na kojima se predstavlja nešto što se uglavnom vezuje za konjički sport. Ponajpre je u pitanju jahačka i kasačka oprema, ali nije retkost da se pojave i neki drugi artikli, naročito ako se tiču sponzorstva bez kojih ovakva takmičenja ne bi mogla ni da se organizuju.

Konačno, na mestu određenom za primanje nagrada, tradicionalno se pojavljuju takmičari na svojim konjima, a procedura dodele priznanja i nagrada, mogu se razlikovati po tome da li se baš na tom mestu dodeljuju, ili je organizovan podijum na koji jahači izlaze da prime nagradu.

Sve u svemu, jedna lepa zabava čak i za one kojima konjički sport nije u krvi, jedna sveopšta revija koja počinje sa upletenim grivama na konjima, a završava na onim najsitnijim modnim detaljima pretežno ženskog dela publike, pri čemu i šeširići, ali i mali suncobrani, nisu retkost za videti.

Ipak je to aristokratskog korena sport, vremenom približen običnom narodu, koji ga je zapravo i odnegovao i postavio na mesto na kome se danas nalazi.

Utvrđeni Balkan - Tvrđava Hisar u Prokuplju sa vidikovcem, pogled u prošlost, sadašnjost, a verovatno i budućnost, sa jednog mesta

Tvrđava na tvrđavi. Jedni brane svoje, na mestu gde su neki prethodni branili nešto svoje. Na pogodom mestu, na istom mestu, u različito doba.

Čest slučaj, uglavnom iz dva razloga. Prvi je svakako taj što je u davnašnjim turbulentnim vremenima, sa nerazvijenom tehnologijom ali i logistikom za gradnju, daleko lakše i brže bilo dozidati, popraviti, dodati, nego ispočetka nešto praviti.

Drugi razlog je položaj. 

Ono što je jednom viđeno kao dobra pozicija, zgodan položaj za dominaciju i pogodna geografija za odbranu, to su tako i svi naredni neimari utvrda tako videli.

Praktično se samo kompleksnost utvrđenih položaja i njihova otpornost u odnosu na aktualno oružje datog doba, menjala, pretežno zavisno od vojnog značaja neke fortifikacije.

Reka Toplica pred samim današnjim Prokupljem, savija se oko brda Hisar tako, da u dva maha stvara iluziju uzvodnosti i nizvodnosti, te ume da zbuni posmatrača, da ovaj ne zna gde je tačno njeno ušće, a gde izvor.

Da, reke su u prošlosti bile najčešće upotrebljavane prirodne prepreke za odbranu položaja, te je na njima i nastao verovatno najveći broj utvrđenja, baš kao i na strmim brdima i nepristupačnim utvrđenjima.

I ovde, pod Hisarom, neko je nekada uočio kako je to brdo nadvijeno nad rekom u svojoj povećoj krivini, zapravo odlično mesto sa koga se može kontrolisati jedan od važnih trgovačkih puteva. I, istorijat utvrđivanja Hisara je počeo.

Do danas nije pouzdano složen vremenski niz sa nepobitnim podacima o nastanku ali i nadogradnjama utvrda na Hisaru, ali se neka globalna slika da nazreti iz istraživanja koja uz kraće prekide traju različitim intenzitetom i uspesnošću još od sedamdesetih godina prošlog veka.

Prvi rovovi i bedemi nastali su još u antičko doba, verovatno u više etapa nastajanja, zapuštanja i obnavljanja, i najizglednije zvuče pretpostavke da su pod vizantijskom vlašću cara Justinijana u šestom veku obnovljene i ojačane zatečene odbrambene strukture koje potiču iz ranog rimskog, ili čak predrimskog doba. Ove pretpostavke počivaju na sveukupnom delu ovog cara u nameri da objedini i obnovi nekadašnje veliko Rimsko carstvo, pri čemu je on ne samo obnavljao utvrđenja, već i podizao sasvim nove gradove poput Justiniane Prime. Stoga je vrlo verovatno da je poslednje ranovekovno utvrđivanje brda Hisar izvršeno upravo tada, kada je ova utvrda i naseobine oko nje, funkcionisala pod rimskim nazivom Hameum, odnosno vizantijskim Komplos. Potiskivanjem vizantijskog prisustva sa ovih prostora, Hisar polako dobija nove neimare koji ga dodatno utvrđuju prema savremenijim srednjevekovnim potrebama, a to su razni vlastodršci iz srednjevekovne srpske države, počev od nemanjićkih vremena, pa sve do konačnog pada ovih prostora pod tursku vlast. Ovi neimari daće tvrđavi izgled koji danas možemo da prepoznamo i vidimo.

Istorija poprilično ćuti kada je u pitanju ova tvrđava u nemanjičko doba, a arheologija uspeva da pronađe dokaze o radovima na njoj, ali ne i njenom značaju u to vreme. Pisanih dokumenata gotovo da i nema, posebno onih iz kojih bismo decidno mogli znati o nekim vojnim aktivnostima koji bi ukazali na značaj utvrđenja, sve do perioda u kome paralelno sa raspadom srednjevekovne države najduže vladarske srpske loze, dolazi i do sve češćeg i ozbiljnijeg prodiranja Osmanlija u ove krajeve. 

U pravilu su ovi prodori bili pre svega pljačkaški a ne osvajački, i njima su sondirani rizici za potonje osvajačke pohode. Nedaleko od Hisara, kraj sela Pločnik, odigrala se i veoma slabo dokumentovana bitka u kojoj su srpske snage pod komandom Kneza Lazara uspele da navuku u zasedu, te potom do nogu potuku tursku vojsku u jednom od njenih pljačkaških pohoda, Ovako drski i duboki osmanlijski prodori, oslanjali su se na uverenje da je srpska vojna sila uništena na Marici desetak godina ranije, te da pravih prepreka za dublje prodore ne može biti. Svest o nadolazećoj opasnosti, bila je dovoljno visoka kod grupe sitnijih srpskih vlastelina okupljenih oko Kneza Lazara, o čemu svedoči i ubrzano podizanje brojnih utvrđenja, kao i nadogradnja i ojačavanje postojećih, poput Hisara. Istorija će pokazati da ni sva sila koja se kasnije suprotstavila turskom nadiranju u Kosovskoj bici neće biti dovoljna, te da će u narednim vekovima osmanlijski prodori biti tek pod Bečom zaustavljeni, no svakako je valjalo boriti se i pokušavati.

Hisar u svojoj konačnoj, danas vidljivoj formi, upravo je tome i služio.

Da, usudim se pričati o konačnoj formi jer i pored toga što je nakon pada ovih krajeva pod tursku vlast, Hisar nekoliko puta prelazio iz turskih u austrijske ruke i obratno, nema zabeleženih izmena u formi utvrđenja, osim što se iz jednog perioda austrijskog posedovajna ove tvrđave, dobio skiciran uvid u njeno tadašnje izdanje, sa sve vrhovima bedema i kula.

Sa vojnog stanovišta posmatrano, utvrđenje je kao srednjevekovno prestalo da funkcioniše i postoji, te je moguće da se ponekad njen dominantan položaj kasnije mogao koristiti zarad izvidnice i sličnog, no istorija novijeg doba nije prepoznala Hisar kao vojni objekat posle proterivanja Turaka sa ovih prostora.

Ironijom koja neretko doda značajan beleg, i ova tvrđava je gubitkom svog vojnog značaja zapravo došla u fazu svog fizičkog nestanka bez opaljenog metka.

Brdo Hisar je pošumljeno, a u obilju vegetacije, kao i višegodišnjih erozivnih procesa, donji delovi bedema potpuno su nestali, odnosno, veoma su teško uočljivi i tamo gde nisu nestali. Najironičnije od svega je što su tokom gradnje legata doktoru Aleksi Saviću, zaslužnoj ličnosti ovog kraja, na samom vrhu brda, otkriveni, ali i gradnjom uništeni ostaci dvorskog zdanja koje je najverovatnije nastalo još u rimsko doba, bar sudeći prema raskošno oslikanim i ukrašenim zidovima, što je moglo biti otkriće koje bi u potpunosti preokrenulo naš pogled na značaj ovog utvrđenja, upravo kako se to desilo u Felix Romulijani, a u novije vreme i u Viminacijumu.

No, ironična sudbina tako je namenila da najsavremeniji od svih neimara uspeju da gradeći nešto novo, sruše skoro sve što su nekadašnji neimari čuvali, takođe gradeći nešto svoje, novo.

Pa ipak, priča o Hisaru se tu ne završava.

Nikako. Štaviše, upravo se tu naziru i nove stranice te priče, sve lepše i lepše...

Rekonstrukcija tvrđave koja je u toku, inspirisana je njenom prenamenom.

Iako su raniji pokušaji oživljavanja ovog brda takođe imali u svojoj osnovi neke od kulturoloških ideja poput muzejske postavke, današnja odluka je da se ide u pravcu masovnijeg pristupa, pre svega kroz formiranje višenamenske scene koja se nalazi na najvećem platou koji okružuju delimično obnovljene zidine.

Veoma je zanimljiva ideja da se pozicija tvrđave i pogled sa nje, iskombinuju sa organizovanim kulturnim dešavanjima, i upravo ta ideja i obećava jednu novu perspektivu utvrđenja, verovatno najlepšu koju možemo nameniti jednom takvom kompleksu.

Hoće li se, i u koliko meri, ova ideja primiti kod ciljanih korisnika pre svega iz lokalnog okruženja, ostaje da se vidi, ali da se radi na toj ideji, zaista nema sumnje.

Do ovog novog hrama kulture na otvorenom, sa savremenom audio i svetlosnom opremom, stiže se jednostavno kolima skoro do samog vrha, ali je problem parking. Bar ovog trenutka, naravno, jer ne sumnjam da su kreatori ovakve ideje izgubili iz vida i jedan tako esencijalan detalj, te da nemaju spremno rešenje za njega. Zapravo, parking nije samo deo logističke stavke za rešavanje, već je deo kompleksnije priče koja obuhvata i više od same tvrđave, tako da vredi sačekati i rešenje.

Deo problema sa parkingom koji sam pomenuo, jeste i stavljanje van funkcije dosadašnjeg parkinga koji pred sam vrh na kome je tvrđava, služi da se parkiraju posetioci restorana, odnosno muzejske postavke uz njega, ali i svi ljubitelji pogleda koji puca na Prokuplje sa ove tačke, jedva nešto niže od same tvrđave.

Parking je van funkcije usled obimnih i detaljnih arheoloških istraživanja koja su već otkrila delove bedema koji jedan na drugom talože razne vremenske epohe, počev od antičkog doba. Upravo tragovi tog doba su i najstariji tragovi nađeni na celom lokalitetu, i zbog značaja tog otkrića, nesumnjivo je da će još neko vreme istraživanja držati van funkcije parking i pristupni most ka njemu.

Konačno, spomenuta infrastruktura grupisana oko ideje pogleda sa terase vidikovca i gurmanskog ugođaja koji je decenijama nudio restoran jednostavno nazvan Savićevac kao i čitav vidikovac, prema već pominjannom doktoru Aleksi Saviću.

Ka ovom objektu vodi i betonska pešačka staza sa stepeništem za one kojima automobil nije na prvom mestu liste izbora, već prednost daju šumskom vazduhu kojim napajaju pluća penjući se i spuštajući upravo tom stepenišnom stazom.

No, vreme koje je uspelo da pretekne vrhunac hedonizma osamdesetih godina oličen u dobrom roštilju sa sjajnim pogledom, učinilo je svoje. Klijentela je polako nestala, neko novo doba dovelo je i novu klijentelu, na neka nova mesta. Neki novi hedonizmi, ili makar svojevrsni sinonimi za taj izraz, učinili su pustom ovu prelepu terasu, te na njoj danas možemo sresti samo istraživače, ali i rezltate njihovih istraživanja.

Nedavno je njihov rad krunisan i zapanjujućim pronalaženjem germanskog koplja iz plemena Gota, izuzetno bogato ukrašeno i izrađeno.

Trenutno je i dalje misterija kako se baš ovde našlo to koplje, a stvari će možda postati jasnije nakon obrade laserskih snimaka celog područja, obzirom da valja otkloniti brojne nejasnoće od kojih je većina nastala urušavanjem arheološke građe prilikom podizanja ovih objekata koji danas više-manje zvrje prazni.