Objektivom po Srbiji - Suvača u Kikindi, redak primer davnašnje proizvodnje hrane

Žito melješ...kako umeš i možeš.

Vekovima je tako, a ti vekovi su zapravo milenijumi, i donosili su nove i nove načine, ali za svaki je bilo karakteristično da zapravo žrvanj, točak koji melje, nešto mora da pokreće.

Vetar, ili voda, volovi...ljudi, ili - konji.

Da, konjski mlin je izum iz doba starog Rima, ali nigde nije preživeo toliko dugo, kao u suvačama. 

Ravničarska verzija mlina, gde nema plahih planinskih i brdskih reka i potoka da bi stalno okretali točak, tamo gde je i vetar nestalan i nema garancija da će žito biti samleveno onda kad treba, već onda - kada ima vetra.

Kao stabilan i stalan, uvek raspoloživ način da se samelje štošta, pokazali su se konji.

Konji koji ne jure, ne skaču, već upregnuti stegama u drvene lopatice žrvanjskog mehanizma, guraju ukrug strpljivo, i par konja je, kažu, za sat vremena mogao da samelje dobrih stotinjak kilograma žita.

No, šta je stotina kilograma za osnovni sastojak osnovne životne namirnice, kada toliko gladnih usta valja nahraniti.

A, šta je i par konja, kada se može upregnuti i pet pari....a, kažu da je bilo i šest pari pokatkad.

I ta silna kopita, eto, i po dvadeset kopita goniči su tim krugom terali, žito se mlelo, i to ne na jednom mestu, već samo u Kikindi u jednom momentu, i na još pedeset ovakvih mesta.

A na prostoru Panonske nizije, čak pedeset hiljada prema dostupnim izvorima.

Kraj je devetnaestog veka, ravnica je kao pouzdan mlin dobila suvače, zaprežne mlinove u koje su pomeljari, specijalizovani za ovaj posao, dovodili konje, i odnosili samleveno žito koje će narasti u ukusne vekne.

I ne samo žito.

Biber, ali i paprika, pa čak i cimet, put do trpeza vodio je ovuda. Sve se to mlelo, i sve na isti način.

Verovatno nije ni čudo što se kao svojevrstan zanat specijalizovalo ovakvo umeće proizvodnje hrane koja se prethodno melje, i to u vidu goniča i suvačara, dvojice stalno zaposlenih u ovoj vrsti mlina, te pomeljara, odnosno onoga ko je dovodio konje sa žitom, a vraćao brašno onima od kojih je preuzimao to.

Naravno, bilo je i onih koji su sami dovodili svoje konje, no nisu svi to mogli, te je bilo i tih, da ih nazovemo današnjim terminom, uslužnih pomeljara.

Suvača je zapravo jedna kružnog krova otvorena građevina, čiji dizajn ne donosi ništa stilskog i ukrasnog, već je isključivo podređen funkcionalnosti. 

Osnovu čine stubovi na koje se oslanja krovna konstrukcija, dok je ravnim, nekada jedinim biber crepom, bio zaštićen mlinski mehanizam sa sve kružnom stazom za konje koji su ga pokretali.

U sredini je ogroman kameni točak prečnika čak dvanaest metara koji se naziva popa, i njega su, kada se moralo tako, okretali i ljudi vlastitom snagom. Definitivno nije lako, bez obzira na efikasan mehanizam sa zupcima koji je prenosio obrtnu silu sa horizontalnih greda.

Sve ovo su u za ovu suvaču, inače jedinu od tri sačuvane na ovim prostorima, osim u Mađarskoj i Hrvatskoj, zadrugari, njih imenom i listom čak trideset, pribavili u Padeju, te prevukli ovamo i formirali taj konjski mlin koji je sve do samog kraja Drugog svetskog rata, mleo tone i tone hrane godišnje.

Potom je sve stalo.

Bila je tu porodica koja se brinula o održavanju suvače, ali više se na pod od cigle nije posipao pesak po kome su često nepotkovani konji siromašnih pomeljara, vrteli veliki žrvanj u krug, više se nisu pretovarivala žita u džakove, pozdravljali se i razmenjivali priče na ogradi pomeljari sa poznanicima i prolaznicima, jer je na neki način, svaka od ovih suvača bila i omaleno mesto društvenih okupljanja, zanimljiv događaj.

Na koncu, iako arhitektonski posmatrano ovde nemamo umetnički stil i izgled izražen, ipak su gabariti svrstavali suvače među značajnije objekte, a visoke višestrane piramide kakve su uglavnom krasile ove ravničarske mlinove, vidljive su bile izdaleka, i kada se doda nekih dvadesetak metara raspona između zidova, jasno je zašto su bile i mesta okupljanja i razgovora meštana.

Sigurno je da ovo nije bio najjeftiniji način dobijanja brašna jer su vetar i voda to radili uz niže troškove, ali ono što je ostalo zabeleženo jeste da se je brašno dobijeno iz meljave koju je ovakav mlin davao, bilo finije od drugih, te da je kao takvo čak dospevalo i do samog dvora u Beču.

Naravno, viši troškovi značili su i višu cenu, a prema nekim procenama to bilo čak oko petnaest posto više, ali je prodaja bila jednako dobra, ako ne i bolja od prodaje brašna dobijeno iz drugih vrsta mlinova.

Zanimljivo je da danas imamo upravo na ovom mestu i jednu letnju manifestaciju posvećenu etno ambijentalnom načinu života i očuvanju tradicije, a zašto i ne bi baš ovo bilo idealno mesto za tako nešto?

Na koncu, preostale jesu samo tri suvače, ali ova naša je drugačija od druge dve. 

Svojim izgledom je jedinstvena, što je stavlja u poziciju da bude verovatno idealan domaćin ideji očuvanja i podsećanja na tradicije sa ovih prostora.