Objektivom po Srbiji - U tem Somboru...ili rapsodija o najlepšem našem gradu

Cobor Sent Mihalj.

Ma, koliko treba neko da znači na ovom svetu da mu, makar u najranijem razdoblju svog razvoja, pripada jedan ovakav lepotan od grada...zapitam se često kada se prisetim da je zapravo sve tako i počelo u srednjem veku...kao naseobina koja je pripadala vlastelinima toga prezimena...

Čak, dilema koja još snažniji utisak ostavlja jeste ona kako je ikada ovako jedno lepo i pitomo mesto moralo biti opasano zidinama...koje, svejedno, nisu uspele zadržati Turke u pohodu na Evropu.

Tačnije, Turke i Tatare, koji su kao saveznici osvajali teritoriju, a ratovali protiv civilizacije, odnosno tekovina koje su već u to doba delile civilizaciju od ostatka sveta.

Fragmenti te civilizacijske baštine danas su apsolutno deo najlepšeg domaćeg grada, prema mom skromnom mišljenju.

Prelepe fasade, crkveni tornjevi i arhitektura koja kao da je srasla na najlepši način sa krošnjama drvoreda i versajski uređenih vrtova naprosto oduzimaju posmatraču moć da prihvati da je ovo, istorijski gledano, ipak jedan grad heroj.

Grad iz koga su kretali u bojeve kod Slankamena i Sente junaci koji su kasnije podelili slavu oslobođenja od turske vlasti.

Junaci koji su učinili Sombor upravnim centrom habsburške administracije u ovom delu Carstva.

Da, palate i trgovi ne pričaju tu priču.

Ne. Priča koju danas Somborski oduzimači daha pričaju, je priča koju je mogao opevati stihovima jedan Laza Kostić, a na muzičke kadence koje je mogao napisati jedan Petar Konjović, jer...takvu bi pesmu o Somboru savršeno otpevao jedan Zvonko Bogdan, dok bi jedan Ivan Konjović na svoj način, ili jedan Sava Stojkov na svoj način savršeno naslikali sliku o Somboru.

I to je jedna od retkih slika koje bi mogle nadvisiti čuvenu sliku Bitke kod Sente koja je izložena u svečanoj sali Županije.

Naravno, sve bi to mogle generacijama svojih đaka prepričati brojni učitelji i nastavnici koji su generacijama unazad izlazili sa somborskog fakulteta kao sam krem prosvetne sfere kod nas.

I, taman kada pomisliš da bi tu negde mogao o svemu da se snimi i film, odjednom je teško izdvojiti neko ime...da predstavi sedmu umetnost Sombora.

Jer, ako treba birati između jednog pionira kinematografije na našim prostorima, holivudskog scenariste ili glumaca...onda je najbolje prepustiti im svima da zajedno snime ne jedan, već puno filmova o somborskoj priči.

I ako u toj priči ne ostane mesta za slavne vojskovođe, brojne junake, zastave, odlikovanja i marševe, mislim da se niko ne bi naljutio, jer priča koju bi ovi Somborci mogli ispričati, jeste ona koju bi svako poželeo da ima o svom gradu. Episkopi, generali, narodni poslanici, pa čak i jedan osnivač i prvi predsednik Matice srpske, verovatno bi zadovoljno doževeli tu somborsku priču bez premca.

Jednim savršenim as udarcem tu priču bi nam dočarao jedan Filip Krajinović, taman toliko da je za sada završi perfektnim zakucavanjem najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić.

A, sve ostalo, nepomenuto....pa, to sve ostalo je Sombor.

Da, jedna reč za sve to.

Sombor.

I, tu je. Spreman i prelep za svakoga od nas.

Za one koji su se ovde zaljubili.

Za one koji bi se ovde mogli zaljubiti...i za sve one koji će se sigurno zaljubiti.

U Sombor, ili ruku koju steže svojim prstima dok usklađuje korak sa dragim bićem u šetnji Ćelavim trgom....ili masti brk na čuvenom kotliću...pa, svejedno je.

Ljubav je svakako drugo ime za najlepši grad...i nikoga neće mimoići.

Objektivom po Srbiji - Zagajička brda, jedan nestvaran predeo iz mašte, gde samo još Hobiti nedostaju da bi se čovek uštinuo...

Priča koju smo čitali ili gledali o tome kako maleni Hobiti žive u svom izolovanom Okrugu, dok ih veliko zlo ne odvede odatle da bi spasli Prsten sa svojom družinom, kao da je mogla biti snimana upravo ovde...na nepunih osamdeset kilometara od Beograda.

Usred ravnice zapravo...

Brda obrasla stepskom vegetacijom, drvećem, zelene se bajkovito, a sa njih puca pogled desetinama kilometara preko ravnica koje ih okružuju.

Prepoznaju se polako mesta, ona najveća prvo....Vršac svakako, sasvim drugačiji iz te perspektive, ali nedoumice nestaju čim se pogled zaustavi na Bregu i Kuli iznad njega...

I dalje prema Beloj Crkvi, i obodima Južnih Karpata, pogled zamuti izmaglica, ali tek kada uspemo videti skoro sve što znamo prepoznati.

U jednom momentu, južno preko velikog austrougarskog Obeliska, i novijeg meteorološkog tornja, pogled privlači voda. Da, ona moćna reka, Dunav, takođe staje u naš pogled, dok se u daljini vide dimnjaci po kojima znamo da je tu Kostolac, a negde pored i Viminacijum.

Pa zar je toliko je visoko, zapitali bismo u prvi mah...prenebegavajući pritom činjenicu da je ipak nešto drugo u pitanju - sve je ravno. Toliko je ravno, da se sa manje od dvesta metara visine koliko su visoke pojedine peščane dine koja znamo kao brda, vidi možda i stotinu kilometara u daljinu.

Ostaci Panonskog mora, verovatno najzanimljiviji i najlepši, ušuškani su vešto na istoku Deliblatske peščare, jedinstvenog prirodnog fenomena koji se pruža od Deliblata na zapadnom obodu, pa sve do svog najlepšeg dela, ovog našeg skrivenog Hobitona u vidu peščanih dina obraslih živopisnom vegetacijom. I, kao da je sve na svom mestu na neki način, jer na obodima Peščare doživljavamo različite ali prelepe detalje kojima se priroda na ovom području šepuri.

Jer, ako nas usred ravnice dočeka jezero kakvo je Kraljevac na jednom kraju, a do drugog kraja nas odvede put, istina izuzetno loš i propao, kroz šumu, peščane dine i korita reka, pa sve do jedinstvenih Zagajičkih brda, onda tek shvatamo koliko je priroda raskošna ovde...a naročito shvatamo kako nemamo pojma o tome što nam pred nosom leži.

I zove...samo treba čuti i krenuti.

Do Zagajičkih brda se stiže jednim od tri puta.

To je zaista tačno, ali za većinu treba napomenuti da postoji ipak samo dva puta.

Doživeti lepotu možemo samo jednim od ta dva puta, dok je dolazak onim trećim, doživljaj lepote izmešan sa snažnim duhom avanturizma, te čestim primesama zabrinutog pogleda, zbunjenog lica koje skriva proklinjanje što smo odabrali baš taj put, i čak ponekom psovkom...ali i vanrednom lepotom koja se može samo na ovom putu doživeti.

Pa ipak, ukoliko je cilj odlazak do samih Brda i uživanje u tome, putem ka Vršcu ili Beloj Crkvi, pa skretanje ka Uljmi ili Zagajici, zavisno od tog izbora...

Asfalta će nedostajati svega četiri kilometra, iako automobili savladavaju i taj prašnjavi put usporeno, ali uspešno, te je moguće i do samog cilja kolima.

No, ako se odlučimo za pravi izazov i avanturu, to ćemo onim trećim putem. Posred srede, što bi se reklo. Kroz šume, uz isušena korita reka, ali vodom ispunjene rupe na asfaltu koje često prevazilaze i veličinu kola, ali zato kroz prelepe pejzaže koji se, mislim, samo ovde mogu videti. Da, to je put kroz pravu Peščaru. Bicikl ili motor opremljeni za vožnju van asfalta, doneće zaista nezaboravno iskustvo onima koji se odluče da na taj način pređu petnaestak kilometara od zadnjeg dobrog asfalta pa sve do Brda. Na kraju, mora se malo i peške, ali i tu je priroda formirala fantastičnu scenografiju koja se retko gde može videti. I čovek je malo pomogao sa katunom ponekim, nekom iskrivljenom čekom za posmatranje ptica i drugim sitnim detaljima.

I na kraju onaj momenat...

Da, reč je o trenutku kada izbijamo na obod ovog malog lavirinta apsolutno neočekivano iako ga po svim logikama očekujemo čitavim putem.

Trenutak kada dah postane nevažan...ostane neudahnut.

Trenutak kada oči i mozak jedini rade.

Trenutak kada ne uspevamo ni da udahnemo, a kamoli da se priberemo pa kažemo koliko je lepo.

Da, to je taj trenutak.

Trenutak koji prođe ubrzo, i trenutak koji odmah posle toga razvlači usne u osmeh, a sa čela briše svaki trag borama...i kada podižemo aparate ili telefone da ukrademo za zauvek sebi ovaj dar prirode zarobljen u sliku ili video.

Sve posle tog trenutka su Zagajička brda...