Priča koju smo čitali ili gledali o tome kako maleni Hobiti žive u svom izolovanom Okrugu, dok ih veliko zlo ne odvede odatle da bi spasli Prsten sa svojom družinom, kao da je mogla biti snimana upravo ovde...na nepunih osamdeset kilometara od Beograda.
Usred ravnice zapravo...
Brda obrasla stepskom vegetacijom, drvećem, zelene se bajkovito, a sa njih puca pogled desetinama kilometara preko ravnica koje ih okružuju.
Prepoznaju se polako mesta, ona najveća prvo....Vršac svakako, sasvim drugačiji iz te perspektive, ali nedoumice nestaju čim se pogled zaustavi na Bregu i Kuli iznad njega...
I dalje prema Beloj Crkvi, i obodima Južnih Karpata, pogled zamuti izmaglica, ali tek kada uspemo videti skoro sve što znamo prepoznati.
U jednom momentu, južno preko velikog austrougarskog Obeliska, i novijeg meteorološkog tornja, pogled privlači voda. Da, ona moćna reka, Dunav, takođe staje u naš pogled, dok se u daljini vide dimnjaci po kojima znamo da je tu Kostolac, a negde pored i Viminacijum.
Pa zar je toliko je visoko, zapitali bismo u prvi mah...prenebegavajući pritom činjenicu da je ipak nešto drugo u pitanju - sve je ravno. Toliko je ravno, da se sa manje od dvesta metara visine koliko su visoke pojedine peščane dine koja znamo kao brda, vidi možda i stotinu kilometara u daljinu.
Ostaci Panonskog mora, verovatno najzanimljiviji i najlepši, ušuškani su vešto na istoku Deliblatske peščare, jedinstvenog prirodnog fenomena koji se pruža od Deliblata na zapadnom obodu, pa sve do svog najlepšeg dela, ovog našeg skrivenog Hobitona u vidu peščanih dina obraslih živopisnom vegetacijom. I, kao da je sve na svom mestu na neki način, jer na obodima Peščare doživljavamo različite ali prelepe detalje kojima se priroda na ovom području šepuri.
Jer, ako nas usred ravnice dočeka jezero kakvo je Kraljevac na jednom kraju, a do drugog kraja nas odvede put, istina izuzetno loš i propao, kroz šumu, peščane dine i korita reka, pa sve do jedinstvenih Zagajičkih brda, onda tek shvatamo koliko je priroda raskošna ovde...a naročito shvatamo kako nemamo pojma o tome što nam pred nosom leži.
I zove...samo treba čuti i krenuti.
Do Zagajičkih brda se stiže jednim od tri puta.
To je zaista tačno, ali za većinu treba napomenuti da postoji ipak samo dva puta.
Doživeti lepotu možemo samo jednim od ta dva puta, dok je dolazak onim trećim, doživljaj lepote izmešan sa snažnim duhom avanturizma, te čestim primesama zabrinutog pogleda, zbunjenog lica koje skriva proklinjanje što smo odabrali baš taj put, i čak ponekom psovkom...ali i vanrednom lepotom koja se može samo na ovom putu doživeti.
Pa ipak, ukoliko je cilj odlazak do samih Brda i uživanje u tome, putem ka Vršcu ili Beloj Crkvi, pa skretanje ka Uljmi ili Zagajici, zavisno od tog izbora...
Asfalta će nedostajati svega četiri kilometra, iako automobili savladavaju i taj prašnjavi put usporeno, ali uspešno, te je moguće i do samog cilja kolima.
No, ako se odlučimo za pravi izazov i avanturu, to ćemo onim trećim putem. Posred srede, što bi se reklo. Kroz šume, uz isušena korita reka, ali vodom ispunjene rupe na asfaltu koje često prevazilaze i veličinu kola, ali zato kroz prelepe pejzaže koji se, mislim, samo ovde mogu videti. Da, to je put kroz pravu Peščaru. Bicikl ili motor opremljeni za vožnju van asfalta, doneće zaista nezaboravno iskustvo onima koji se odluče da na taj način pređu petnaestak kilometara od zadnjeg dobrog asfalta pa sve do Brda. Na kraju, mora se malo i peške, ali i tu je priroda formirala fantastičnu scenografiju koja se retko gde može videti. I čovek je malo pomogao sa katunom ponekim, nekom iskrivljenom čekom za posmatranje ptica i drugim sitnim detaljima.
I na kraju onaj momenat...
Da, reč je o trenutku kada izbijamo na obod ovog malog lavirinta apsolutno neočekivano iako ga po svim logikama očekujemo čitavim putem.
Trenutak kada dah postane nevažan...ostane neudahnut.
Trenutak kada oči i mozak jedini rade.
Trenutak kada ne uspevamo ni da udahnemo, a kamoli da se priberemo pa kažemo koliko je lepo.
Da, to je taj trenutak.
Trenutak koji prođe ubrzo, i trenutak koji odmah posle toga razvlači usne u osmeh, a sa čela briše svaki trag borama...i kada podižemo aparate ili telefone da ukrademo za zauvek sebi ovaj dar prirode zarobljen u sliku ili video.
Sve posle tog trenutka su Zagajička brda...
Нема коментара:
Постави коментар