Objektivom po Srbiji - U tem Somboru...ili rapsodija o najlepšem našem gradu

Cobor Sent Mihalj.

Ma, koliko treba neko da znači na ovom svetu da mu, makar u najranijem razdoblju svog razvoja, pripada jedan ovakav lepotan od grada...zapitam se često kada se prisetim da je zapravo sve tako i počelo u srednjem veku...kao naseobina koja je pripadala vlastelinima toga prezimena...

Čak, dilema koja još snažniji utisak ostavlja jeste ona kako je ikada ovako jedno lepo i pitomo mesto moralo biti opasano zidinama...koje, svejedno, nisu uspele zadržati Turke u pohodu na Evropu.

Tačnije, Turke i Tatare, koji su kao saveznici osvajali teritoriju, a ratovali protiv civilizacije, odnosno tekovina koje su već u to doba delile civilizaciju od ostatka sveta.

Fragmenti te civilizacijske baštine danas su apsolutno deo najlepšeg domaćeg grada, prema mom skromnom mišljenju.

Prelepe fasade, crkveni tornjevi i arhitektura koja kao da je srasla na najlepši način sa krošnjama drvoreda i versajski uređenih vrtova naprosto oduzimaju posmatraču moć da prihvati da je ovo, istorijski gledano, ipak jedan grad heroj.

Grad iz koga su kretali u bojeve kod Slankamena i Sente junaci koji su kasnije podelili slavu oslobođenja od turske vlasti.

Junaci koji su učinili Sombor upravnim centrom habsburške administracije u ovom delu Carstva.

Da, palate i trgovi ne pričaju tu priču.

Ne. Priča koju danas Somborski oduzimači daha pričaju, je priča koju je mogao opevati stihovima jedan Laza Kostić, a na muzičke kadence koje je mogao napisati jedan Petar Konjović, jer...takvu bi pesmu o Somboru savršeno otpevao jedan Zvonko Bogdan, dok bi jedan Ivan Konjović na svoj način, ili jedan Sava Stojkov na svoj način savršeno naslikali sliku o Somboru.

I to je jedna od retkih slika koje bi mogle nadvisiti čuvenu sliku Bitke kod Sente koja je izložena u svečanoj sali Županije.

Naravno, sve bi to mogle generacijama svojih đaka prepričati brojni učitelji i nastavnici koji su generacijama unazad izlazili sa somborskog fakulteta kao sam krem prosvetne sfere kod nas.

I, taman kada pomisliš da bi tu negde mogao o svemu da se snimi i film, odjednom je teško izdvojiti neko ime...da predstavi sedmu umetnost Sombora.

Jer, ako treba birati između jednog pionira kinematografije na našim prostorima, holivudskog scenariste ili glumaca...onda je najbolje prepustiti im svima da zajedno snime ne jedan, već puno filmova o somborskoj priči.

I ako u toj priči ne ostane mesta za slavne vojskovođe, brojne junake, zastave, odlikovanja i marševe, mislim da se niko ne bi naljutio, jer priča koju bi ovi Somborci mogli ispričati, jeste ona koju bi svako poželeo da ima o svom gradu. Episkopi, generali, narodni poslanici, pa čak i jedan osnivač i prvi predsednik Matice srpske, verovatno bi zadovoljno doževeli tu somborsku priču bez premca.

Jednim savršenim as udarcem tu priču bi nam dočarao jedan Filip Krajinović, taman toliko da je za sada završi perfektnim zakucavanjem najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić.

A, sve ostalo, nepomenuto....pa, to sve ostalo je Sombor.

Da, jedna reč za sve to.

Sombor.

I, tu je. Spreman i prelep za svakoga od nas.

Za one koji su se ovde zaljubili.

Za one koji bi se ovde mogli zaljubiti...i za sve one koji će se sigurno zaljubiti.

U Sombor, ili ruku koju steže svojim prstima dok usklađuje korak sa dragim bićem u šetnji Ćelavim trgom....ili masti brk na čuvenom kotliću...pa, svejedno je.

Ljubav je svakako drugo ime za najlepši grad...i nikoga neće mimoići.