Objektivom po Srbiji - Deliblatska peščara, gotovo magično čudo prirode tamo gde ga najmanje očekujemo

Priroda se umela poigrati na najlepše i najčudesnije načine, i nekako to nikome više ne predstavlja neku senzacionalnu vest, naravno.

Čak i u Srbiji, tu nadohvat ruke, prelepa čuda prirode su više obaveštenja, negoli senzacija o kojoj se priča, ali i pored toga, nemoguće je ostati ravnodušan na sve ono što je priroda u Srbiji učinila.

Možda nisu sva ta čuda na svetskom nivou, poput Đavolje varoši, slažem se, ali to ne znači da manje oduzimaju dah već pri prvom pogledu, a kamoli u kompletnom uživanju u tim čudima.

I tako, usred Panonske nizije, preciznije usred Vojvodine, odnosno Banata, priroda se na preko tri stotine kvadratnih kilometara poigrala prvi put još u ledenom dobu, i dizajnirala osnove danas najveće evropske kontinentalne peščare.

Deliblatska peščara, ili Banatski pesak, nije nastala tada, ali osnovne konture jeste dobila u ledeno doba. Ipak, druge vremenske prilike koje su se poigravale peskom koji je u osnovi tla na čitavom području a naročito vetrovi, strašna košava po kojoj je čitav južni Banat poznat, formirali su vremenom dine. Kada kažemo dine, padaju nam na pamet prvenstveno one pustinjske, peščane, ali ne i ove koje su vremenom obrasle stepskom i drugom vegetacijom.

Ispresecana sa dva pusta napuštena rečna korita, Deliblatska peščara skriva u sebi neke od najlepših dragulja Banata.

Sa jedne strane jezero Kraljevac, pa kroz središnji deo preko izletišta Čardak, pa sve do nestvarnih bajkovitih prizora Zagajičkih brda....tek, Deliblatska peščara je zaista jedno od najlepših dela prirode kod nas.

Deliblatska peščara je pre svega ambijent za pešačenje. Ispresecana je brojnim stazama na kojima u pešačenju uživaju mnogu, neki solo, neki u paru, a neki i u većim grupama.

Zašto je tako?

Pre svega jer se Peščara ne može samo videti, ona se mora doživeti.

Onaj osećaj kada odjednom iz silne ravnice uglavnom obrađenih polja, odjednom zađemo u šumu, i u hladu koji se neočekivano nadvio sa svih strana, pred nama se otvori jedan sasvim novi i drugačiji svet.

Pesak je ispod nas, znamo, ali sve je zeleno, ne vidimo ga.

No povremeno ga i nađemo, iskrsne niotkud, tek da nadvisi ravnicu sa dina koje sežu i do dve stotine metara nadmorske visine sa kojih se pruža pogled na pravi mali raj.

Pesak služi tek da podseti od čega je sve počelo, ali uz sam pesak moguće je obresti se i u hladu krošanja napuštenog korita Nere, visokih toliko da se jedva nebo nazire.

I ne, zaista je preobiman zadatak nabrajati sve one pejzaže kojima će nas Peščara obradovati ako je budemo doživeli. Dosta stilske arhitekture i dvoraca se na obodima Peščare gradilo, poput najupečatljivijeg od njih, dvorca Bisingen. I danas je tako, jer grandiozna zdanja i dalje niču, sve motivisana žudnjom da Banatski pesak što bolje dožive, makar i samo vikendicu tu imali.

Dakle, zato se ona ne može tek samo videti, već se mora doživeti.

Automobil je zapravo poslednje sredstvo ako želimo da doživimo Banatski pesak, jer pre kola bismo svakako više uživali u terenskom motociklu ili kvadu, ali detaljnije doživljavanje bi još bolje klizilo biciklom.

I, kao što već rekoh - peške.

Na ovoj stranici deluje kao da se to može i fotografijom, ali pouzdano znam da ne može tako. Ne iz fotelje, ne samo fotografijom.

No ako ove fotografije nekome budu dovoljan putokaz da se zaputi u ovu magičnu oazu svega usred ravnih polja i njiva Banata, znaću da su i fotografije možda moćan alat za upoznavanje Deliblatske peščare.

Stoga, prelistajmo ih malo...pre nego što osvane ono jutro kada sebi kažemo - krećem tamo!