Pa uglavnom, ako neko kaže da kotlić može da oplemeni i napuni dušu, ili tek tako brblja bez veze ili - uopšte nije tako.
Iako sebe uhvatim ponekada da nešto i brbljam bez veze (najčešće jer precenim sagovornika i nekom nešto uzalud pričam na kraju), u ovom slučaju ništa nije bez veze.
U slučaju kakav je Somborski kotlić ništa se i ne brblja.
A pritom može podosta toga da se ispriča.
Ne, nije reč o najboljem kotliću.
Nije reč ni o najboljim alasima.
Nije reč ni o nekakvoj najboljoj manifestaciji.
Ma ni o najposećenijoj.
Teško je naći nekakvo statistički značajno NAJ uopšte.
Srečom, statistika ne puni dušu...
E pa Somborski kotlić ima neku svoju statistiku, naravno, ali ona nije najvažnija.
Nije čak ni u prvom planu.
Neki dvadesetprvi po redu ovakav događaj podrayumeva određenu tradiciju svakako.
To potvrđuje i druga statistika o tome da se na relativno malom Ćelavom trgu i pored bine smestilo za stolovima preko hiljaduipo ljudi.
Pa ipak, sve je to ništa u poređenju sa činjenicom da je čitavo veče bilo upravo toliko i nasmejanih i veselih lica, u jednoj sjajnoj gužvi između dva najveća somborska trga sve je bilo veselo, nešto zbog muzike koju su sjajni omladinci zagrevali atmosferu na bini do dolaska Garavog sokaka, a nešto zbog brojnih mirisa sa štandova i iz kotlića.
Predivno...
Krčkala se riba, vatra ispod kotlića dogorevala je još dugo pošto je sav paprikaš, odnosno čorba završio u stomacima posetilaca, pevalo se, a na momente i igralo po stolovima.
Onako lepo, ništa napadno, ništa vulgarno...
Ko nije bio za kotlić, svakako je mogao da izabere razne oblike mesa sa roštilja ali i čuveni langoš, mekike i kolač kurtoš bez koga bi sve to bilo uzalud.
Jedna atmosfera za sećanje.
Garavi sokak je valjda bio i najbolji izbor za jednu ovakvu manifestaciju.
Onaj začin koji možda nije ključni, ali je jasno da bez njega konačni ukus ne bi bio baš taj.
A bilo bi šteta da nije sve ispalo ovako kako je i bilo.
U jednom od najlepših naših gradova koji će dobiti svoje posebno mesto u ovom Blogu, jedna relativno uobičajena manifestacija dobila je scenografiju i atmosferu koje se ne bi postidele ni daleko poznatije svetske destinacije.
Ovako velik događaj za Sombor odneo je gotovo sva parking mesta u blizini centra, ali udaljeno parkiranje ima svojih prednosti u vidu šetnje kroz možda i najlepši grad u zemlji.
U prilasku gradu ne mogu da odolim da ne uslikam Županiju i sve oko nje...
I Ćelavi trg (popularni naziv) se polako pomalja ispred mene.
Mlade snage greju atmosferu apsolutno umešno, ali i uspešno.
E pa sad, indijanci...ali, zašto da ne?
Čovek isti kao kad sam ga prvi put vide.
Bar na sceni...
E, jutro kasnije donosi neke druge odore, neki drugi folklor, manje idnijanski, više laloški, domaći...
I sve je čisto.
Nema tragova gužve od prethodne noći.
Sombor je to.
Iako sebe uhvatim ponekada da nešto i brbljam bez veze (najčešće jer precenim sagovornika i nekom nešto uzalud pričam na kraju), u ovom slučaju ništa nije bez veze.
U slučaju kakav je Somborski kotlić ništa se i ne brblja.
A pritom može podosta toga da se ispriča.
Ne, nije reč o najboljem kotliću.
Nije reč ni o najboljim alasima.
Nije reč ni o nekakvoj najboljoj manifestaciji.
Ma ni o najposećenijoj.
Teško je naći nekakvo statistički značajno NAJ uopšte.
Srečom, statistika ne puni dušu...
E pa Somborski kotlić ima neku svoju statistiku, naravno, ali ona nije najvažnija.
Nije čak ni u prvom planu.
Neki dvadesetprvi po redu ovakav događaj podrayumeva određenu tradiciju svakako.
To potvrđuje i druga statistika o tome da se na relativno malom Ćelavom trgu i pored bine smestilo za stolovima preko hiljaduipo ljudi.
Pa ipak, sve je to ništa u poređenju sa činjenicom da je čitavo veče bilo upravo toliko i nasmejanih i veselih lica, u jednoj sjajnoj gužvi između dva najveća somborska trga sve je bilo veselo, nešto zbog muzike koju su sjajni omladinci zagrevali atmosferu na bini do dolaska Garavog sokaka, a nešto zbog brojnih mirisa sa štandova i iz kotlića.
Predivno...
Krčkala se riba, vatra ispod kotlića dogorevala je još dugo pošto je sav paprikaš, odnosno čorba završio u stomacima posetilaca, pevalo se, a na momente i igralo po stolovima.
Onako lepo, ništa napadno, ništa vulgarno...
Ko nije bio za kotlić, svakako je mogao da izabere razne oblike mesa sa roštilja ali i čuveni langoš, mekike i kolač kurtoš bez koga bi sve to bilo uzalud.
Jedna atmosfera za sećanje.
Garavi sokak je valjda bio i najbolji izbor za jednu ovakvu manifestaciju.
Onaj začin koji možda nije ključni, ali je jasno da bez njega konačni ukus ne bi bio baš taj.
A bilo bi šteta da nije sve ispalo ovako kako je i bilo.
U jednom od najlepših naših gradova koji će dobiti svoje posebno mesto u ovom Blogu, jedna relativno uobičajena manifestacija dobila je scenografiju i atmosferu koje se ne bi postidele ni daleko poznatije svetske destinacije.
Ovako velik događaj za Sombor odneo je gotovo sva parking mesta u blizini centra, ali udaljeno parkiranje ima svojih prednosti u vidu šetnje kroz možda i najlepši grad u zemlji.
U prilasku gradu ne mogu da odolim da ne uslikam Županiju i sve oko nje...
I Ćelavi trg (popularni naziv) se polako pomalja ispred mene.
Mlade snage greju atmosferu apsolutno umešno, ali i uspešno.
E pa sad, indijanci...ali, zašto da ne?
Čovek isti kao kad sam ga prvi put vide.
Bar na sceni...
E, jutro kasnije donosi neke druge odore, neki drugi folklor, manje idnijanski, više laloški, domaći...
I sve je čisto.
Nema tragova gužve od prethodne noći.
Sombor je to.
Нема коментара:
Постави коментар