Objektivom po Srbiji - Kej u Bečeju

Na mestu na kom se reka Tisa postarala da napravi svoju najveću krivinu u Srbiji, na samom ulasku u tu krivinu vremenom je nastao Bečej, dok je nešto nizvodnije, na mestu gde je moćna reka odlučila da ne krivuda baš toliko, ostao onaj prethodni Bečej, sada pod imenom Novi Bečej.

I, baš u toj najvećoj krivini, stanovnici novonastalog mesta, sada nazvanog samo Bečej, odlučili su da desnu obalu svoje reke ukrase jednim prelepim kejom.

Po meni, po mnogočemu ovaj kej u Bečeju može rame uz rame stati sa nadaleko čuvenim kejom u Novom Bečeju, ali to su sve subjektivna viđenja u krajnjoj liniji.

Ono što je objektivno je činjenica, da ako zanemarimo za trenutak bilo kakva poređenja, kej u Bečeju može itekako da ponudi onima koji odluče da mu posvete pola sata, sat pa i čitav dan.

Autor ovih stranica je jedan od veoma vernih poklonika pohoda upravo na ovaj kej.

Često i u svim godišnjim dobima, nauživam se moćne reke upravo ovde...

A razloga za to itekako ima.

Istini za volju, kej u Bečeju ne bi bio to što jeste bez, pre svega, samog Bečeja. Kej je samo jedan logičan završetak obilaska ovog izuzetno lepog gradića, i jedan itekakav izlazak na reku nakon tog obilaska. Iako se na Kej može doći iz više pravaca, dominantan je onaj kojim se od centra pravo ulicom stigne do spomenika na samom ulasku na Kej. Tim putem moramo proći pored Goranskog parka, ali i sportskog kompleksa kojim dominiraju bazeni. I tada, tom nečujnom kadencom kojom očekujemo jedan lep, primeren završetak izleta u jedan od najlepših gradića na Tisi, shvatamo da ništa mi tu ne završavamo...samo su se otvorila jedna nova vrata, jer pogled koji puca pri prvim koracima, prosto znači da je Kej jedna nova avanturica...ili barem jedna zasebna stranica avanture koju smo započeli kod ulazne table - Bečej.

Prvi pogled pripada širokoj krivini reke u kojoj se moćna voda presijava u svoj svojoj raskoši. Respekt za toliko vodeno prostranstvo, prvi je utisak pri prvom pogledu na kej.

Drugi pogled, i gospodari Keja su tu. Labudovi, pre svih.

Graciozan ples, ili pak samo mirna plovidba sa kraja na kraj Keja, pa čak i samo plutanje na reci, privlače taj drugi pogled još intenzivnije od prvog. 

Tek kada se pogled dovoljno ispuni velikim pticama, oko počinje da hvata i patke, ali i galebove, i utisak je da ovde vrvi od života i bez ljudi.

Da, to je drugi utisak, nakon drugog pogleda.

I tek treći pogled, na koncu, otkriva veličinu Keja. Šetalište sa više nivoa, malu marinu za čamce, nekoliko motki za privezište onih koji nisu pronašli sigurnost u toj marini, ali i betonske tribine na kojima se zasigurno tolike ruke prvi put dotaknu stidljivo, a mnoge usne u svako doba godine, spuste jedne na druge. Naprosto, baš takav utisak se stiče od pogleda na te tribine...neki po redu utisak, od nekog po redu pogleda...

Šetnja posle prolaska kraj tribina neće predugo trajati ali biće jednako zanimljiva. Na toj drugoj polovini Keja, smeniće se i drugi pogledi, i drugi sadržaji.

I, drugi utisci, dakako.

Sa jedne strane reka, sa druge parkovski ambijent i zelenilo, sve do samog kraja Keja, na mestu gde se Stari Šlajs postarao da se završi najstariji od irigacionih sistema Vojvodine.

I upravo na tom mestu na kome se Kanal uliva u Tisu, uzdigao se spomenički kompleks u znak sećanja na žrtve fašističke racije iz Drugog svetskog rata. Sa tog kompleksa, odnosno njegove glavne terase, pruža se pogled unaokolo, ali kuda god da taj pogled krene, nekako će završiti nizvodno, kako prati Tisu u njenom moćnom maršu ka Dunavu.

Potom sledi lagana šetnja nazad. 

Ili možda drugim putem, kraj stadiona, nekom od parkovskih staza podno Keja. Ne, ne može mnogo biti važan taj put za povratak, jer jednostavno svaki krije svoju lepotu.

I svaki od tih puteva nazad doneće neke nove utiske, neke nove poglede.

Toliko toga može da donese ovaj Kej, toliko utisaka i pogleda, toliko doživljaja za sumiranje, i to za svakog ko ume da vidi.

Jer, nažalost, veliki deo nas ume da pogleda, a da pritom i ne vidi.

No oni srećniji među nama, umeće da ukradu taj pogled i širom zatvorenih očiju, umeće da dozvole utiscima da im se utisnu pod kožu toliko snažno, da neće u sebi sputavati nikada želju da ponovo koraknu ovim Kejom, kradući neke nove poglede i nove utiske, hraneći sebe moćnim sastojkom uz koji je moguće uspešno se izboriti sa suvoparnom ali neophodnom, radnom i životnom svakodnevicom.