Neka nova pitanja.
Ne nužno bez odgovora.
I neko novo vreme koje je počelo krajem januara ove godine.
Novo vreme u kome posle nešto više od stotinu i trideset godina, jedne železničke stanice više nema.
Jedne železničke stanice koja nas je nekada radovala u dolasku, a nekad i u odlasku sa nje.
Kraj koje su se i autobusi okretali, kraj koje se presedalo, i gde je uvek bilo nekako živo.
I, novo vreme u kome zgrada upravo te stanice blista lepše nego ikada, uprkos svim nostalgičnim plimama koje uzimaju misli na tren svima nama koji smo uz ideju nepromenjivosti mesta odakle kreću vozovi, odrastali, stasavali i nekako sve to tako i podrazumevali.
Da. Veličanstveno izgleda, posebno noću.
Taman za neko novo vreme. Taman za neke odgovore.
I taman za neka nova pitanja.
Jer, ispred te zgrade, sve je zasenio spomenik.
Kažu neki neprimereno visok.
Neprimereno kitnjast.
Dok drugi, opet, kažu - veličanstven.
I eto opet nekih novih pitanja.
Nova pitanja za neka nova vremena. Vremena u kome svako od nas ima pored prava na svoj glas, i mogućnost da se taj glas čuje.
I u tim novim pitanjima, niko više ne primećuje kako je iščezla i pruga iza staničnih perona, i kako lagano nestaju simboli grada u kome smo rođeni i uz koje smo odrastali verujući da će oni zauvek biti tu. Čeka li i neke druge perone ista sudbina ili će oni preuzeti čak slavu ove nakadašnje najveće i glavne Stanice, ne znam. No, ono što je izvesno je da je spomenik Stefanu Nemanji svakako jedan simbol grada itekako zamenio novim simbolom.
I onda...možda se baš u tome i kriju neki odgovori. Neki novi odgovori.
Odgovori za...ali i odgovori na neko novo doba pred nama.
Postament ovog spomenika je vizantijski šlem. Pa ipak, ovaj spomenik treba da nosi poruke mira. Poruke atavizma jednog naroda, koji pamti i koji poštuje, a ne ratuje.
Na postamentu spomenika na Novom groblju izlivenog od zarobljenog nemaćkog oružja u Prvom svetskom ratu, nalazi se nemački orao...slomljen četvorogodišnjom borbom. Taj spomenik nosi neke druge poruke. Poruke snage, istrajnosti i požrtvovanja.
A ipak, postament na oba spomenika je simbolika ratova protiv neprijatelja. Koliko su onda i poruke različite ili zapravo ipak slične?
Ne znam...ali možda više o tome može reći mač u ruci Stefana Nemanje...
Pa ipak...veličanstvenost ne samo spomenika, već i čitavog ambijenta je nesporna.
Novi simbol grada za neka nova vremena je tu. U svoj svojoj veličini i grandioznosti.
Osporavanoj ili cenjenoj...nije mnogo bitno.
Stefan Nemanja je u svom životu takođe, čini se, postavljao neka nova pitanja, a istovremeno i davao neke odgovore. Rodoslovnik srpske dinastije koja je najduže vladala srpskim prostorima, a istovremeno i vazal Vizantije od koje je na poklon i dobio svoje prve teritorije na upravljanje.
Kršten u jednoj, ali i drugoj crkvi.
Pobunjenik protiv Vizantije, ali i potonji verni vazal njenom caru Manojlu.
Veliki ratnik protiv Vizantije od koje je i dobio sve, ali i veliki ktitor crkava i manastira.
I konačno, ratnik koji je silom uzimao sve, do smrti zamonašen sa svojim sinom Savom čije delo danas predstavlja jedno od najvećih dostignuća u obrazovanju i duhovnoj snazi naroda.
I, sve su to neka stara, a na neki način i nova pitanja koja i sam Stefan Nemanja otvara.
I, odgovori koje i on sam daje. Za onoga ko ume da pročita odgovor.
Da razume zato je prvo ratovao, a potom slavio mir. Unutrašnji, duhovni, pre svega.
Da shvati zašto je okrutno progonio Bogumile, a potom krotko prihvatio ideju da ljubi bližnjega svoga.
Velik je onaj ko toliko pitanja otvori, i toliko odgovora pruži za života.
Shodno tome, velik mu je i spomenik.
Pa ipak, ako istorija, ili mi sami ocenjujemo koliko je Stefan Nemanja bio velik, ko određuje koliko velik treba da mu bude spomenik?
To je možda i najveće pitanje, bar iz mog ugla gledano, otkriveno sa otkrivanjem ovog spomenika...
Vlastitu veličinu teško može sam neko da odredi, ma koliko se trudio.
Oni koji slave tu veličinu zapravo su ti koji je određuju.
Tužan dan već sledećeg meseca po otkrivanju ovog spomenika...za mene tužan.
Verujem, i za mnoge. Najveći do tada živi pesnik ovih prostora posrnuo je pred koronom.
Možda po prvi put u životu, osetio sam potrebu da nekome napišem omaž, ne zato da bih to napisao, već zato što sam osećao da treba dati omaž tako nekome.
I, napisao sam taj, na neki način i pomalo stidljiv omaž.
Znao sam da nije adekvatan taj omaž...znao sam, jer Đoletu napisati omaž...možda bi mogao samo Đole. Preambiciozno sa moje strane. Nisam baš dorastao svojoj želji i potrebi, pred nekim takvim.
Sagraditi spomenik...to bi možda i moglo da uspe. Đole je zidao spomenike rečima, sa nekim drugim materijalom bih možda i uspeo. Rečima nisam.
No tako sam i shvatio da oni koji ostanu zapravo određuju veličinu onima koje žele da slave.
Birajući pravilno materijal za svoje omaže. Ne umanjujući one kojima prave rekvijeme, a istovremeno ne stavljajući se u istu ravan na polju na kome su oni kojima se pravi rekvijem, najbolji.
I tako, izgleda, nastaju spomenici. Baš tako.
Tako je nastao i ovaj, u toj svojoj veličini i jedinstvenosti.
Sad, da li je spomenik Stefanu Nemanji prevelik...previše kitnjast...ili pak samo simbolično velik...neka ostane pitanje na koje svako od nas sebi sam mora dati odgovor.
Ja ću svoj zadržati za sebe, a slike podeliti sa svima.
Нема коментара:
Постави коментар