U šetnji po Beogradu - Obnovljeni Muzej savremene umetnosti, novi život u novom ruhu

Avangardna zgrada.
Avangardna za svoje doba.
Arhitektonski pre svega ali i lokacijski.
To su moje prve asocijacije na Muzej savremene umetnosti.
One najranije, verovatno zato i duboko urezane.
Prve vožnje motorom vodile su po definiciji na Ušće.
Kuda god da su te vožnje išle, mahom su tamo završavale.
Dete sa Dorćola zna samo jedan put.
Brankov most pa na Ušće.
Pored Muzeja...
Takođe i auto trke iz tog doba.
Ponovo je tu negde Muzej.
I ništa više.
Samo ta čudna avangardna zgrada.
I, zatim, kako su godine izmicale, polako su se splavovi omasovili na Ušću, jedan restoran i jedan muzej asimilirani su negde u urbanoj ekspanziji s kraja osamdesetih i devedesetih više skoro da se nije ni znalo za njih.
Konačno je i država umrla, tragično i bolno, bez ikakvih sredstava protiv bolova.
Sa njom je polako umirala i zgrada koja više nije bila avangardna.
I tako smo gledali tu smrt uživo. Agonija je trajala čitave decenije, čak i onda kada su se neke druge nade rodile, Muzej je bio mrtav...
I najednom, kada je izgledalo da je izgubio čak i svoju senku, desilo se.
Najava.
Rokovi.
Televizija.
Opet rokovi.
Pa bageri, pa opet televizija, pa opet najave i obećanja.
Pa probijani rokovi.
Pogrešni bageri. Ili pogrešni neki drugi...
I konačno.
Ipak.
Evo ga, vaskrsnut iz vlastite senke koju izgleda ipak nije izgubio...

Jesenje ruho.
Za sada i dalje jesenje.
Iz njega će očigledno u letnje.
A zimsko ruho Muzeja ćemo nekom drugom priliko uhvatiti...