Dvadesetprvi vek.
Desetak vekova nakon podizanja crkve usred banatske ravnice, nedaleko od današnjeg Novog Miloševa, nedaleko i od Novog Bečeja.
Sve novo...sem crkve.
Tačnije, ostataka srednjevekovne građevine.
Ne, nije reč o istoj crkvi.
Na temeljima crkve iz jedanaestog veka, podignuta je početkom trinaestog veka ona čiji ostaci i danas okupiraju maštu, plene pažnju i ispunjavaju mirom posetioce.
Vrlo brzo po podizanju, jedva nešto preko pola veka kasnije, crkva je opljačkana i uništena.
Krajem četrnaestog veka obnovljena je i tom prilikom je dobila i toranj koji odudara. Nažalost, ni to nije potrajalo, jer pod naletima Turaka stradavala je čitava srednja Evropa, te ni crkvu nije spasla odluka tamošnjih Srba da se priključe Turcima. U šesnaestom veku Turci su je srušili i ona nije više obnavljana.
Selo Arača koje je postojalo tokom sedamnaestog veka, istorija pamti kao mesto u kome su prikupljani prilozi čak iz Pećke Patrijaršije.
Danas nema ničega od toga.
Nema čak ni table koja bi nas skrenula sa puta na mesto gde prekida bankina i krajnje neugodan prelaz preko pruge usmerava na prašnjavi put dug četiri do pet kilometara.
Usred - ničega.
No, ne dajmo se obeshrabriti.
Nagrada je zaista impozantna.
Podižući silnu prašinu putem kroz žitna polja, u jednom momentu se otvara pogled na ostatke crkve.
Bagremova šuma koja je okružuje...
I beskrajna žitna polja unaokolo.
Ponekad i kukuruzna.
Ponekad i mešana...
Konačno, šta god da je krila ova Benediktanska opatija, sasvim je izvesno da je bilo važno, uzbudljivo, a možda i romantično. I danas se takav utisak može steći kada se stoji pred monumentalnim ruševinama.
Despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković su istorijska imena vlasnika koja se vezuju za ovo zdanje prema dostupnim pisanim tragovima ali se u legendama pominju i druga istorijska imena.
Ričard Lavlje srce...prema legendi ovde se sklonio po povratku iz krstaškog rata, upućen od strane monaha koje je sreo u svom lutanju po poluzaleđenim rekama koje su put presecale. Monasi su ga primili i čak lečili toplim banatskim blatom. Njegov štit sa čuvenim zlatnim lavovima i danas, veruje se, leži upravo ovde zakopan. Navodno su neki ćupovi sa lekovitim blatom umesto tog štita nastavili put za Englesku.
Pojedini elementi gradnje sugerišu da se ovde okupljalo i viteško plemstvo iz redova Krstaša ili Templara, dok skupi mermer nedvosmisleno svedoči o značaju koji je nekada morala imati ova impozantna crkva. Slično svedoče i ostaci fortifikacijskih objekata u okolini ali i opsadni elementi koji su dovlačeni samo kod teških napada. Snažno branjeno i snažno napadano.
Pa ipak, dok se ime Jelisavete Anžujske opravdano pominje kao pokrovitelja obnove posle prvog razaranja crkve, ime Atile Biča Božijeg i blaga sa kojim je pokopan negde u ovom kraju, deo je legende koja i danas inspiriše brojne tragače za blagom.
A mi ostali...namernici željni dobrog, nesvakidašnjeg ugođaja u miru i tišini sabranih vekova pred nama...mi smo svoje blago pronašli.
Usred žitnog polja....niotkud, reklo bi se.
Improvizovan ali dovoljan parking...pešački pristup sa nagoveštajima staze...pokazaće se kao dovoljni.
Nije za štikle, ali nije ni za sportski auto.
Istina, ne mora biti terenac i ne moraju biti patike, ali svakako treba sve to imati u vidu.
Toliko koliko da ne pokvari ukupan ugođaj.
Tabla sa kraćim istorijatom je tu.
Iako skromno, ipak je daleko bolje obeleženo od oznake za skretanje sa puta...koje čak i nema uopšte.
I konačno...svo to žito...
Desetak vekova nakon podizanja crkve usred banatske ravnice, nedaleko od današnjeg Novog Miloševa, nedaleko i od Novog Bečeja.
Sve novo...sem crkve.
Tačnije, ostataka srednjevekovne građevine.
Ne, nije reč o istoj crkvi.
Na temeljima crkve iz jedanaestog veka, podignuta je početkom trinaestog veka ona čiji ostaci i danas okupiraju maštu, plene pažnju i ispunjavaju mirom posetioce.
Vrlo brzo po podizanju, jedva nešto preko pola veka kasnije, crkva je opljačkana i uništena.
Krajem četrnaestog veka obnovljena je i tom prilikom je dobila i toranj koji odudara. Nažalost, ni to nije potrajalo, jer pod naletima Turaka stradavala je čitava srednja Evropa, te ni crkvu nije spasla odluka tamošnjih Srba da se priključe Turcima. U šesnaestom veku Turci su je srušili i ona nije više obnavljana.
Selo Arača koje je postojalo tokom sedamnaestog veka, istorija pamti kao mesto u kome su prikupljani prilozi čak iz Pećke Patrijaršije.
Danas nema ničega od toga.
Nema čak ni table koja bi nas skrenula sa puta na mesto gde prekida bankina i krajnje neugodan prelaz preko pruge usmerava na prašnjavi put dug četiri do pet kilometara.
Usred - ničega.
No, ne dajmo se obeshrabriti.
Nagrada je zaista impozantna.
Podižući silnu prašinu putem kroz žitna polja, u jednom momentu se otvara pogled na ostatke crkve.
Bagremova šuma koja je okružuje...
I beskrajna žitna polja unaokolo.
Ponekad i kukuruzna.
Ponekad i mešana...
Konačno, šta god da je krila ova Benediktanska opatija, sasvim je izvesno da je bilo važno, uzbudljivo, a možda i romantično. I danas se takav utisak može steći kada se stoji pred monumentalnim ruševinama.
Despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković su istorijska imena vlasnika koja se vezuju za ovo zdanje prema dostupnim pisanim tragovima ali se u legendama pominju i druga istorijska imena.
Ričard Lavlje srce...prema legendi ovde se sklonio po povratku iz krstaškog rata, upućen od strane monaha koje je sreo u svom lutanju po poluzaleđenim rekama koje su put presecale. Monasi su ga primili i čak lečili toplim banatskim blatom. Njegov štit sa čuvenim zlatnim lavovima i danas, veruje se, leži upravo ovde zakopan. Navodno su neki ćupovi sa lekovitim blatom umesto tog štita nastavili put za Englesku.
Pojedini elementi gradnje sugerišu da se ovde okupljalo i viteško plemstvo iz redova Krstaša ili Templara, dok skupi mermer nedvosmisleno svedoči o značaju koji je nekada morala imati ova impozantna crkva. Slično svedoče i ostaci fortifikacijskih objekata u okolini ali i opsadni elementi koji su dovlačeni samo kod teških napada. Snažno branjeno i snažno napadano.
Pa ipak, dok se ime Jelisavete Anžujske opravdano pominje kao pokrovitelja obnove posle prvog razaranja crkve, ime Atile Biča Božijeg i blaga sa kojim je pokopan negde u ovom kraju, deo je legende koja i danas inspiriše brojne tragače za blagom.
A mi ostali...namernici željni dobrog, nesvakidašnjeg ugođaja u miru i tišini sabranih vekova pred nama...mi smo svoje blago pronašli.
Usred žitnog polja....niotkud, reklo bi se.
Nije za štikle, ali nije ni za sportski auto.
Istina, ne mora biti terenac i ne moraju biti patike, ali svakako treba sve to imati u vidu.
Toliko koliko da ne pokvari ukupan ugođaj.
Iako skromno, ipak je daleko bolje obeleženo od oznake za skretanje sa puta...koje čak i nema uopšte.
I konačno...svo to žito...
Нема коментара:
Постави коментар