Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Letnjikovac ili Kaštel Pece, ko kako voli...ali se u te ruševine obavezno zaljubiš na kraju

Možda sam preterao u naslovu, kada sam rekao da se zaljubiš na kraju u te ruševine, možda i nije baš tako. 

Jer, pre će biti da se zaljubljivanje desi odmah na početku, čim obuhvatiš pogledom ovo natprirodno zdanje u svojim šarmantnim ostacima usred ravnice, nekih njiva dounedogled opruženih pravo ka zalasku sunca.

Negde pročitah da se ovo nekadašnje remek delo arhitekture danas može prepoznati i kao umanjena verzija crkve u Arači.

No, nije iako izdaleka ima sličnosti danas.

Konačno, ova današnja ruševina u vidu velelepnog letnjikovca nastala je ipak početkom dvadesetog veka, negde potkraj prve četrvrtine, i oko godine gradnje se svi dostupni izvori slažu. To bi trebalo da je 1923. godina, ali neslaganja se pojavljuju oko mnogo čega drugog.

Ko je tačno gradio, ja danas nisam načisto. 

U pitanju je porodica Pece.

I, u pitanju je mesto ušuškano pod lesnim brdom na kome dominira upravo ovaj letnjikovac, a mesto je Mali Iđoš. Mesto istorijskih zagonetki od kojih nijedna nije bila naklonjena samom mestu. Otud u neku ruku možda i ne čudi da se i oko najvažnijeg objekta u mestu, stvaraju nepoznanice i zagonetke.

I dalje kreću nedoumice jer prema jednoj grupi dostupnih izvora koja se danas najčešće prihvata kao relevantna u gotovo svemu, ovo zdanje su podigla braća Pece, Ernest i Petar.

No druga grupa izvora govori o jednom drugom imenu, a to je Ferenc. Veleposednik i poljoprivrednik sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, podigao je radi što udobnijeg života ovo zdanje za svoju ćerku jedinicu, te ga okružio parkom sa negovanim rastinjem i cvećem. 

Ne dovodeći u sumnju nijedan od izbora, te ostavljajući mogućnost da ja nešto nisam dobro razumeo prilikom proučavanja istorije ovog letnjkovca, mogu samo da dodam da je druga grupa izvora dala nešto više detalja koji su možda protkani i nekim konkretnijim dokazima materijalnog tipa.

Naime, ubrzo po useljenju u tek sagrađenu za ono vreme velelepnu kuću, devojčica kojoj je i namenjena, dobija upalu pluća koja se u to doba izuzetno teško lečila. Nakon kratke borbe sa bolešću koja je odnela njen mladi život, otac od očajanja podiže kapelu na lokalnom groblju u položaju i veličini da je može uvek videti sa prozora zdanja koje je postalo podsetnik na tugu.

Kapela se i danas koristi, a groblje na kome je podignuta je danas poznato kao Zapadno groblje, i nekako ovu tragičnu priču više ne možemo zanemariti nauštrp autoriteta izvora koji je i ne spominju.

Nedoumice ostaju, baš kao i ostaci jedne nesvakidašnje građevine u pustoj ravnici, kojima se naprosto moramo diviti.

Mali Iđoš. Mala opština. Malo naselja, malo atara, a sve manje i stanovnika. Pored ovog, još samo su Feketić i Lovćenac u sastavu opštine.

Velikog Iđoša danas nema. Iako je nekada i Mali Iđoš bio - veliki.

I to ne tako davno čak, ali one istorijske zagonetke koje su ga pratile, dodeljivale su mu stalno nekakve klipove pod točkove u razvoju, a bilo je i vremena kada je Mali Iđoš nestao.

Da, u nekom petnaestom veku nastala su dva Iđoša, Veliki i Mali, negde na zemlji koju je ugarski kralj poklonio svojoj majci. Doseljavalo se, živelo i radilo uprkos ratovima koji su na ovoj zemlji smenjivali kase koje su se porezom morale puniti. Onu Ugarsku, ali i Tursku, zavisno od perioda.

I tako sve do potkraj sedamnaestog veka kada oba naselja nestaju. Nema ih više ni na turskom popisu sela koje plaćaju danak.

Naredni vek doneće i vaskrsenje Malog, dok će o Velikom Iđošu ostati kao svedočanstvo samo ostaci mesne crkve. I u tom svom vaskrsenju, prema dokumentaciji ovde se naseljava nešto više od osamdeset katoličkih porodica koje ubrzo potom podižu i crkvu, a kao spomen na taj period slavi se i Dan sela posvećen upravo ovim masovnim doseljavanjem.

Vremenom će ta brojka da se popne čak do gotovo pet hiljada žitelja, a na mesnom groblju ostaće i obelisk sa zapisom da se upravo ovde odigrala poslednja pobednička bitka iz revolucije 1848.-1849.godine.

Dakako, novo doba donelo je i nove prilike, zemljoranja na plodnim oranicama podno lesnog brda naprosto je cvetala, a kao svojevrsno svedočanstvo tome danas služe i ostaci ovog letnjikovca koji meštani zovu i kaštelom, nastali ne samo kao produkt bogatih žetvi, već i na mestu na kome su se odvijale. Usred oranica.

Sudbina letnjikovca, slično sudbini zemljposedničke porodice Pece, u obrnutoj je proporciji sa sudbinom samog sela, i to pre svega u periodu posle Drugog svetskog rata.

Osnivanje zemljoradničkih zadruga i industrijalizacija tadašnje države razdrmale su ovo mesto u tolikoj meri da  u lokalnim industrijama građevinskog i metalnog materijala, pored zemljoradničke zadruge kao trećeg privrednog stuba, posao nije našao samo onaj ko nije hteo da radi.

Dosta posla, i život uglavnom nije često odvodio stanovnike van naselja.

U isto to doba, čuvena nacionalizacija i konfiskacija imovine, otela je vlasništvo nad plodnim oranicama, ali i letnjikovcem, od porodice Pece koja od tada nestaje, a letnjikovac čak i neku posebnu svrhu ne dobija.

Kažu da se neko vreme odvijala obuka za rad u Crvenom krstu, i to je sve. 

Jedine naredne aktivnosti su se svele na pljačkanje i devastiranje ovog zdanja.

Dok se mesto razvijalo, letnjikovac je propao, a da, ironično, čak nije ni žrtvovan tom razvoju. 

Ne, samo se desilo po inerciji, po direktivama, po volji nekih koji su došli...

Sadašnjost letnjikovca se može posmatrati na više načina, i svaki je podjednako i idealan i pogrešan.

Može se sagledati kao ruševina usred njiva. I, neće se pogrešiti, ali ja ga ne vidim tako.

Može da se vidi i kao prostor za nekakav restoran, neki otmen prostor smešten u taj rustikalni otmeni ambijent polusrušenog, a neki su ga i tako videli, kako sam saznao. No, ja ga ni tako ne vidim, iako možda ni to nije pogrešno već upravo naprotiv.

Ja sebi dozvoljavam da ga vidim kao jedan prelep biser arhitekture, osamljen gotovo na pučini čiji su talasi brazde ostale za plugovima traktora, i kao nekakav podsetnik kako nije moralo da bude. 

Upravo kao ni u većini dvoraca i letnjikovaca kod nas.

I volim kad pomislim na ovu sjajnu i neodoljivo šarmantnu ruinu usred ničega, da zamislim da će jednog dana da me ponovo dočeka takva kakva je i sada, jer zapravo i nije realno da neko uloži u nju i obnovi je.

A, i da je realno....mene je ovakva kakva je opčinila, i takvoj joj se divim.

I takvoj joj se nadam kada naredni put budem dolazio na mesto koje je tačno na pola puta između Subotice i Novog Sada, na putu koji je nekada bio glavni, u mesto na kome se on ukršta sa prugom, ali i rekom Krivajom...baš tu. 

I baš ovako....