Šteta.
To je najčešće izgovorena reč sa moje strane u momentu kada shvatim da je već nekoliko godina zaredom jedna od najlepših plaža Srbije na Dunavu zapuštena i dalje, prepuštena propadanju i laganom zaboravu.
Baš šteta...
Uvala zaštićena veštačkim putem negde na putu između Kladova i Negotina, kapacitetom je bila verovatno na prvom mestu u ovom kraju, i sa svim je logično da je neko, nekada, imao dovoljno vizionarskog u sebi da je pretvori u plažu sa neophodnom infrastruktutom i napravi nešto sasvim neočekivano, a prelepo. Kada god bih naišao, upravo to bih pomislio.
Omanje vikendice takođe su našle svoje mesto ovde, i time je slika samo bila zaokružena na najlepši mogući način.
U prolazu sam, zastanem i čak i motorom se moram malo boriti za parking ponekad, a onda se nauživam ove plaže.
Sećanja, i samo sećanja.
Trava, prljavština i snažan osećaj ponovne zapuštenosti čine sve što je danas moguće dobiti umesto nekadašnjih sećanja.
Jedan neslavan primer kojeg, nažalost, ima toliko često da sam se razmišljao da li da ove slike podelim na ovim stranicama.
Pa ipak, nekada je to bilo nešto, i bar u ime toga sam se odlučio da ipak objavim u nadi da će možda neko poželeti da naredne godine učini nešto i možda vrati onaj stari sjaj ovom potencijalu...
Jer, Dunav je i dalje prelep u svako doba godine, ali ovako nešto...kao što već rekoh više puta - šteta.
To je najčešće izgovorena reč sa moje strane u momentu kada shvatim da je već nekoliko godina zaredom jedna od najlepših plaža Srbije na Dunavu zapuštena i dalje, prepuštena propadanju i laganom zaboravu.
Baš šteta...
Uvala zaštićena veštačkim putem negde na putu između Kladova i Negotina, kapacitetom je bila verovatno na prvom mestu u ovom kraju, i sa svim je logično da je neko, nekada, imao dovoljno vizionarskog u sebi da je pretvori u plažu sa neophodnom infrastruktutom i napravi nešto sasvim neočekivano, a prelepo. Kada god bih naišao, upravo to bih pomislio.
Omanje vikendice takođe su našle svoje mesto ovde, i time je slika samo bila zaokružena na najlepši mogući način.
U prolazu sam, zastanem i čak i motorom se moram malo boriti za parking ponekad, a onda se nauživam ove plaže.
Sećanja, i samo sećanja.
Trava, prljavština i snažan osećaj ponovne zapuštenosti čine sve što je danas moguće dobiti umesto nekadašnjih sećanja.
Jedan neslavan primer kojeg, nažalost, ima toliko često da sam se razmišljao da li da ove slike podelim na ovim stranicama.
Pa ipak, nekada je to bilo nešto, i bar u ime toga sam se odlučio da ipak objavim u nadi da će možda neko poželeti da naredne godine učini nešto i možda vrati onaj stari sjaj ovom potencijalu...
Jer, Dunav je i dalje prelep u svako doba godine, ali ovako nešto...kao što već rekoh više puta - šteta.
Нема коментара:
Постави коментар