Objektivom po Srbiji - Smederevska tvrđava, grad gradila Prokleta Jerina

Prokleta Jerina, kako je narod nazvao nekadašnju suprugu graditelja Smederevske tvrđave zbog iskazane surovosti prilikom gradnje, porekom je Grkinja. Opevao ju je narod stihovima Grad gradila prokleta Jerina ali iza nje osta jedna od najlepših srednjevekovnih građevina u Srbiji. Beše li mesta da i njen muž, Despot Đurađ Branković, dobije nadimak prokleti, danas je teško sa sigurnošću znati, ali ono što se zna je to da je Đurađ zidao utvrde po uzoru na tadašnje Carigradske, odnosno Konstantinopoljske bedeme. Okružen dvema rekama, a posebno nepreglednim Dunavom, prostor na kome je podignuta tvrđava donekle je mogao kompenzovati svojim položajem nedostatak ravničarske tvrđave. Ovaj tip tvrđave, inače veoma redak, danas ima ukupno očuvana tri predstavnika u Evropi, od kojih je najveći po površini upravo naš predstavnik - Smederevska tvrđava.
Kao takva, tvrđava je sa promenjivim uspehom branjena sve do njenog konačnog pada pod tursku upravu i zulum, a koji se čin ujedno smatra i padom srednjevekovne Srbije. U konačnoj predaji tvrđava nije ni branjena kao prethodnih puta i tu se zavesa istorije vrlo naglo spušta, možda i baš zbog odluke da se tvrđava preda bez borbe. Kada se ušeta u samu tvrđavu, stiče se utisak da možda nije moralo tako...

Prava dilema je zapravo u nemogućnosti da se jasno razluči da li je lepši pogled na tvrđavu ili sa nje. Zidine moćno izgledaju posmatrane iz njihovog podnožja, posebno zidine Malog grada gde je bio smešten Dvor, ali tek kada se popne na njih, shvati se otkud ona dilema. Pogled koji se pruža na Dunav, ono je sa čime se malo šta može meriti. Baciti pogled niz ili uz Dunav, jednako je lepo kao i baciti pogled preko Dunava. Jedino što se u tom momentu može meriti sa tim pogledom je pogled niz zidine. Ovo je mesto na kome je apsolutno svejedno šta ćemo iz naše bogate gramatike upotrebiti da bi nam pogled, ali i objektiv, promenio smer. Svuda je prelepo.

Danas je ovaj prostor u Malom gradu pretvoren u pozornicu na kojoj se dosta toga odigrava. Tvrđava teatar trenutno je najmlađa manifestacija koja je svoje korene počela da razvija u ovom zdanju. Kultura je svakako najpozvanija da se useli svim svojim obimom među danas već uglavnom restaurirane i konzervisane bedeme Smederevske tvrđave.U prilog tome govori i kuriozitet da je akustika u samom amfiteatru unutar Malog grada zapravo jedna od najboljih i najpoželjnijih akustika koju je teško doseći čak i namenskom gradnjom savremenim tehnologijama.

Upravo Mali grad je prvi i sazidan tokom prve faze gradnje tvrđave i unutar ovih zidina su dominirale drvene zgrade, što se i danas posle rekonstrukcije može videti. Osnovna misao vodilja u samoj gradnji bila je ideja da vladar u slučaju potrebe može relativno bezbedno i brzo da se prebaci u susednu Ugarsku, odmah preko Dunava. Po završetku gradnje Malog grada i njegovog potpunog opasavanja vodom iz dveju reka/jezera, te šancem koji je okruživao Malo grad sa treće strane, postalo je jasno da se teško može uspešno braniti na tako malom prostoru, naročito od dugotrajnih opsada. Tako je započela i gradnja spoljnog bedema koji je predstavljao i osnovu Velikog grada. Danas je na ovom mestu fantastičan park-izletište Smederevaca. Šanac sa vodom deli ga od Malog grada jednako efektno i impozantno kao što je to neimar nekada i želeo, ali u daleko pitomijem smislu.

Veliki grad je skoro završen u momentu kada Turci posle dugotrajne opsade i napada uspevaju da preuzmu samu Tvrđavu sredinom petnaestog veka. Turci u ovom vremenskom razdoblju upravljanja Tvrđavom ne grade ništa na njoj, već se završetak zidina Velikog grada dešava tek posle ponovnog uspostavljanja srpske kontrole nad utvrdama. Interesantno je da se do danas ne može odgonentnuti iz kog je razloga Despot Đurađ kasnije podigao i četiri artiljerijske kule prema Dunavu. Ove kule imale su svrhu isključivo da čuvaju Tvrđavu od napada sa dunavske strane, a u to doba Ugarska je smatrana prijateljskom državom i zaštitnikom. U svakom slučaju, poučen iskustvom prethodne opsade, Despot zamenjuje u tom periodu drvene zgrade kamenima. Ukoliko još znamo i da je Kula Donžon bila predviđena za zaštitu visokih zvanica u slučaju napada, te da je u tu svrhu imala četiri metra debele zidove, jasno je koliko je ozbiljno Despot doživljavao ideju izgradnje tvrđave. Zato i jeste logična težnja da se čim pre završi u potpunosti spoljni bedem oko Velikog grada i stavi u punu funkcionalnu formu.

Pogled sa zidina otkriva nam puno toga, bilo da smo i dalje ostali u srpskom srednjem veku, bilo da smo skloniji stvari posmatrati iz savremenijeg ugla. U svakom slučaju, pogled sa tvrđave na Dunav pruža nam obilje motiva u oba smisla. Danas se ispred tvrđave ljuljuškaju lenjo barže usidrene verovatno samo da bi bile odmorište galebovima između njihove redovne patrole nad Dunavom i tvrđavom. Galebovi ustvari nisu jedini lovci na ribu, tu je i mnoštvo pecaroša svih uzrasta i polova, neki su na obali, neki u čamcima. Svi oni uživaju u senci visokih i dominantnih bedema.

Zaista, jedinstven užitak i za oko i za objektiv. Posle ovih fotografija, teško da postoje reči kojima bi sada trebalo nekoga pozivati da dođe, prošeta ili malo slika. To čovek uradi ili ne uradi, sve je na njemu, nema potrebe nekoga nagovarati da dođe u Smederevsku tvrđavu....ja nisam nijednom još našao izgovor da ne odem, odem tamo i na moto-skup, ali i bez njega. Uvek je prelepo.