Spomenik u Mramoru....na Brzeću.
Tako se zove inspirativni spomenik na vrhu koji...pa, gleda na druge vrhove, ali i na Brzeće.
Malo mesto, danas već naširoko poznato, popularno i posećeno, posećeno u zimskoj, ali i u letnjoj sezoni.
Nekada davno, kada je Srbija polako otkrivala Kopaonik ostavši odjednom bez alpskih skijališta i poznatih planinskih centara u republikama koje su postale samostalne države, Brzeće je pomalo stidljivo počelo da otkriva svoje postojanje, pre svega.
Poznato samo po jednom omladinskom hotelu Junior, ovo malo mesto na obroncima moćne planine koja je preko noći postala najveći planinski centar u državi, Brzeće je bilo dom za nepunih tri stotine stanovnika koji su pomalo počeli da otkrivaju turizam kao svoju budućnost.
Neka dva kilometra uzbrdo ili nizbrdo, zavisno od ugla posmatranja, od Juniora do Spomenika, uglavnom je bio niz polurazbacanih kuća većinom uz asfaltni put koji je vodio kroz selo.
I, sada kada tako ispričam kako sam nekada davno upoznavao Brzeće, zvučaće pomalo neverovatno naročito mlađim generacijama koje su ovo mesto upoznale u novije vreme, kao veoma napredno turističko mesto, štaviše, mesto na kome se i stvara novac.
Za nekih dvadesetak procenata stanovnika, ovakvo Brzeće ostalo je nedohvatno podeljeno sa protokom vremena koji je kao cenu uzela ta metamorfoza mesta. Uglavnom, danas ovde živi jedva nešto preko dve stotine duša, i uglavnom svi žive od turizma.
Nije loše, kažu oni koje sam čuo, ali makar i što svi žive od turizma, umeju i da se požale na turističku infrastrukturu koja evidentno raste iz godine u godinu, prateći daleko umerenije takvu situaciju na samom vrhu planine, tamo gde Kopaonik živi svoj turistički bum punim plućima.
No, to je tako, kako je. Od nostalgije nema mnogo koristi, i razumem da je nekome pokvaren pogled na neku livadu jer je na njoj sada nekakav hotel, i jasno je da će nekome uvek smetati što ne može kao nekada da šeta sredinom puta kojim je prolazilo nekoliko vozila nekada, a i svako je prepoznavao...onomad.
Napredak je danas očit, a nostalgija, za nostalgiju.
Elem, ostalo je dosta za sve. Pogledi su se preselili na neke terase hotelske, ali prirode je itekako ostalo, čim se izađe napolje. Danas je više nego lako obići tu prirodu koristeći neki od iznajmljenih quadova kojih ima u izobilju. Dakle, i avantura, i priroda...
Onaj spomenik sa početka priče podignut je u praskozorje sedamdesetih godina prošlog veka.
Simbolizuje sećanje na neka teška vremena, kada su se po ovim šumama konačno, pred sam kraj Drugog svetskog rata na ovim prostorima, pojavili obaveštajni podaci o pozicioniranju četničkih, ali i nekih nemačkih i bugarskih formacija. Partizani osokoljeni uspesima i sve brojniji i moćniji, doneli su odluku o napadu na te neprijateljske jedinice locirane baš u okolini Brzeća.
Nije se radilo o jednoj odsudnoj bici, već o nizu bojeva širom ovog područja, od kojih se najveći dogodio na širem prostoru koji danas obeležava ovaj spomenik.
A tek nešto dalje kroz šumu, može se stići i do vodopada, premda ni gejzir sa prašumskim ambijentom nije predaleko, tako da je bogatstvo ponude prirode ovih krajeva itekako šaroliko.
Brzeće je danas ski centar, odnosno prava prilika da dobijete sve, a bez ulaska u Nacionalni park. Od kada je uspostavljena žičara do Malog Karimana u dužini od gotovo četiri kilometara nad kojima nam noge vise nekih dvanaest minuta, ovde se sve promenilo.
Ona beskrupolozna invazija kapitala na prirodne resurse kakvu smo već videli na Zlatiboru, odnosno nekih 18 kilometara dalje od Brzeća ka vrhu Kopaonika, zaobišla je, za sada, ovo mesto i ostavila još uvek dovoljno prirode oko sebe, pa je Brzeće izuzetno pogodno i kao letnja destinacija.
Jesen ume da bude ponekada zabavna, ali to toliko zavisi od vremenskih uslova, da je poštenije reći da jesen ovde svi ipak koriste pre svega kao pripremni period za zimsku sezonu.
Proleće se ovde ne pominje.
Mislim....tu je, cveta i pupi sve ali je prilično nestabilno, hladno i vlažno i predstavlja vreme kada se ovde utone u nekakav okasneli zimski san...
No, slično je i na nekih kilometar veće visine, na moćnoj i našoj najvećoj planini. Zima, pa leto.
Ostalo je neralno za očekivati, iako se u zadnje vreme ume desiti da i jesen zablista ili proleće iznenadi.
No, malo li su, kako to voli narod da kaže, i dva od četiri godišnja doba za jedno ovako malo mesto?
Ne, nisu malo svakako.
I svaki sat proveden u ovakvoj prirodi valja usisati u sebe poput ukusne supe sa onim dugim rezancima koji se niz bradu zalepe pa čine uživanje još i većim.
A, ako ćemo pravo...ma Brzeće se može i glasno posrkati, oprostiće nam okolina što u toj meri uživamo u jednom od najboljih balansa turizma i prirode koje sam video kod nas...
Нема коментара:
Постави коментар