Objektivom po Srbiji - Jezero Krivaja, od plaže, preko parka i izletišta, pa sve do hotela na jednom prelepom mestu

Nije ni moglo da se zove - krivudaja, naravno, nekako bi bilo glupo, ali je po krivudavosti ipak dobilo naziv.

Reka, dakako, a ne jezero istog naziva dobijeno pregrađivanjem te reke.

I onda ispade tako...Krivaja.

Isprva reka samo, i to najduža vojvođanska reka, ona koja i izvire i nestaje u Vojvodini na svom nešto dužem toku od stotinu kilometara. I baš ta reka je nekada davno krivudala unaokolo po severnobačkim lesnim brežuljcima i uzvišenjima, sve dok nije upoznala čoveka koji ju je preuredio prema vlastitoj zamisli.

Izmuljavanjem su ispravljene te krivine i danas Krivaja ne liči uopšte na reku koja bi nosila to ime. Više je nalik ravnim kanalima, i teško je danas kad je vidiš, objasniti sebi etimologiju naziva, i otkud sad ta gotovo ravna linija, zapravo - Krivaja.

Baš kao kad iza prodavnice po ceo dan uz svoju dozu piva, izvesni Radenko lenjstvuje, i pravda se da mu kući njegova žena Slađana zagorčava život....

Pa, kad mogu oni tako, može i Krivaja da poravna nišane kroz vojvođanske njive, te na nepunih petnaestak kilometara od Bačke Topole, odnosno nepunih pedesetak kilometara od Subotice recimo, formira jedno prelepo jezero.

Jezero Krivaja. 

A, da li je uopšte i moglo da se zove drugačije, zapravo, pitam se...

I tik pored jezera, izletište. Izletište za stanovnike naselja udaljenog nepun kilometar koje se zove, pogodićemo lako, Krivaja. Naselja sa svojim hotelom koji na preko četrdeset ležajeva čak može da smesti goste, ali i naselja sa jednim pravim omanjim dvorcem, ali i naselja sa automatskom kuglanom, i naselja sa dušom...

I sve se to zove Krivaja.

A sve je poteklo od reke koja više ne krivuda decenijama, ali je i dalje jedina kriva što se sve ovde zove Krivaja. U par reči rečeno, ovde važi pravilo da za sve što je krivo, kriva je Krivaja. Pa čak i za ono što je krivo samo zato što, eto, nije pravo. 

No, snositi krivicu za jedno ovako lepo, pitom i privlačno mikropodneblje, zapravo je čast!

Jezero samo po sebi izgleda moćno, već na prvi pogled.

Ne, nije to ništa što već nije viđeno, naprotiv, dosta je nalik većini akomulacionih jezera u Vojvodini, ali postoje neki detalji koji ga izdvajaju, bez imalo sumnje.

Ono što je glavna karakteristika je okruženje, i to ono neposredno. Ne ono koje smo već pomenuli vezano za naselje, hotel, dvorac i ostale sadržaje, već neposredno okruženje koje dominira svim obalama, jedno sjajno šumsko okruženje.

Podno same brane, čitava šuma je proglašena Spomenikom prirode i time bi trebalo da su ovde uz divlji kesten i klen, i brest i hrast mirni što se tiče nekontrolisane seče, ili kakve gradnje. Trebalo bi, da...

Samo jezero je poribljeno i ima poprilično mesta za ribolovce, pristupačnih, a taman dovoljno udaljenih da im ne smetaju kupači kojima je na raspolaganju nekoliko uređenih mesta za plivanje i sunčanje. 

Najznačaniji deo za kupače je svakako betonirani deo obale koji ima karakteristike veoma lepe plaže.

Uz tu plažu su napravljeni i lepo osmišljeni separei sa izletničkim sadržajima, od stolova i klupa, pa do roštilj mesta. Zaista je primetan trud uložen, vidljivo je i da se održava ova plaža.

Jezero je prosečno duboko oko četiri metra, i to će kao podatak prijati ribolovcima jer obećava raznovrsnost ribljeg fonda, ali će nekoga namerenog na kupanje možda i preplašiti, no za tim nema potrebe.

Jezero nije poznato po nemilim događajima, i po tom, ali i skoro svim drugim parametrima je za preporuku.

Kupališna sezona je vremenski slična onim okvirima koje karakterišu i daleko poznatija kupališta, gotovo kao i na moru. Praktično se tokom čitavog školskog raspusta ovde može kupati premda nema organizovane spasilačke službe.

Važno je, bar nekome, da se asfaltom i kolima može stići i do same plaže...pa, ako se baš mora, naravno, jer ume to i da naruši atmosferu.

I ono što sam već napominjao kao najznačajniju karakteristiku u odnosu na većinu drugih jezera, to šumsko i parkovsko okruženje, verovatno je najlepši detalj u pomisli da se ovde provede jedan izletnički dan, a možda čak i neki produženi vikend.

I u tom parku imamo klupe i stolove, samo što u okruženju višedecenijskog moćnog drveća i hladu njihovih krošnji, te klupe i stolovi deluju daleko primamljivije i privlačnije.

Da li je u ovom mom piskaranju provučena i neka tajna preporuka?

Da, itekako je provučena, pa čak i podvučena.

Preporuka koja ne donosi atrakciju koja se mora videti, ali je protkana onim prefinjenim daškom mirnoće i spokoja užitka koji nam je makar jednom mesečno svima neophodan, pa gde ga ko od nas pronađe.

Jedno od takvih mesta je i ovo, čak i ako zaboravimo da ponesemo opremu za kupanje i peškir...

Objektivom po Srbiji - Jezero Provala, u verziji Bačke, lepota peščane plaže pored Vajske

Tačno jedan vek staro, najdublje jezero u Vojvodini danas je i jedna od najposećenijih plaža u letnjem periodu definitivno. 

Bođani ili Vajska, sad...tu je negde i jedno i drugo mesto, neko jezero prepoznaje kao jezero u Vajskoj, neko kao jezero u Bođanima, ali ovo jezero ima svoj naziv.

Provala. 

I to Bačka varijanta, jer Banatska ponuda jezera sa ovim nazivom nudi drugu vrstu lepote, dosta nizvodno niz, Dunav na jugu Banata. Oba jezera je stvorila ova velika reka, i oba napaja i dalje, pretežno podzemnim putem, ali od ovoga koje je ove godine proslavilo tačno vek od kada se izlio Dunav i formirao ga, objektivno je veoma udaljen. Kilometrima zapravo...

Pa ipak, eto, voda nađe svoj put. Rečenica kojom uglavnom pokrivamo svoja neznanja, nerad ili površnost kada je koristimo vezano za objekte u kojima živimo, ovaj put je jasna, nedvosmislena i tačna.

Pronaći put kilometrima i kilometrima, i to stalno, te održavati nivo vode u najdubljem jezeru Vojvodine od gotovo dvadeset metara, takvom nalaženju puta i vodi koja to učini, mora se skinuti kapa.

No, kako god da voda dospeva u ovo jezero, nije se ostalo samo na tome. 

Naprotiv, u neposrednoj blizini postoje čak još dva takva sliva od kojih jedan na isti način puni ista reka, ali samo je ovo jezero postalo atrakcija, jedna od najposećenijih u Vojvodini tokom sezone.

Svoju atraktivnost može zahvaliti i ljudima koji su sa velikom posvećenošću pristupili ideji da baš ovde urede sebi jednu prijatnu rivijeru, mesto za izlazak, za kupanje, pecanje, kampovanje ili samo zaljubljivanje, maštanje i odrastanje. I ta atrakcija koju su napravili, odavno je prevazišla lokalne predele, i odjeknula je desetinama kilometara oko sebe, a kada, recimo, moto skup dospe pod krošnje kampa na jezeru, po tablicama već je jasno da je slava ove atrakcije prešla i stotine, a ne samo desetine kilometara.

Zato i nije reč samo o poseti vikendom, i o lokalnom stanovništvu iz okolnih sela, ne, ovde je reč o mnogo većem obimu pojma posete.

Jer, na samoj uređenoj peščanoj plaži nalazi se jedan savremen dvor, tačnije restoran sa skromnim kapacitetom noćenja, ali u neposrednoj blizini, u šumici, nalazi se i kamp koji je neretko pun, bučan, živahan, te sa tog kraja znaju dopirati i neke note, neki smeh, ali i miris roštilja pod okriljem krošnji koje nadvisuju taj deo obale.

Pesak i ležaljke.

Naravno da nije to baš morska obala ali tu je, nadohvat ruke. Bez preteranog pakovanja, bez proveravanja roka važnosti pasoša, bez skrolovanja po kamerama sa graničnih prelaza, dostupno u samo jednom malo jačem satu vožnje od Novog Sada recimo, i samo jednom brzinskom trenutku odluke.

Da, ima svojih prednosti, itekako...

I pored epiteta najdubljeg vojvođanskog jezera, najčešća dubina je dosta manja, ali na peščanoj plaži čak i desetak metara dalje od obale, dosta je plitko, pa se i deca mogu bezbedno brčkati.

Voda topla, često i do celih trideset stepeni zagrejana, primamljiva podjednako i pecarošima i kupačima, ali ne u isto vreme, iz razumljivih razloga. 

Uprkos toj logici, nije retkost videti na suprotnoj obali neke pasionirane pecaroše koji ne mare mnogo za te zakone ribolova u kojima kupači plaše ribu. Ne, oni uživaju verovatno i u samoj ideji da su na ovoj obali, zabačenih udica, te nasamo sa svojim mislima, pa još ako se nešto i upeca, ugođaj je tim veći.

Vikend je ovde jedno, skoro pa paralelno vreme. Nešto što otvara sasvim novu dimenziju, i nešto što počinje da nalikuje moru daleko više od peska, ležaljki, sunca, odbojke na pesku, cene u restoranu...Vikendom je ovde još dosta toga što podseća na more, ali nažalost, spisak se proširio samo na one manje prijatne pojave. 

Gužva koju ume da napravi i čak tri hiljade ljudi na ovako malom prostoru.

Parking koji bez obzira na svoju nominalnu zaista solidnu veličinu postaje otežavajuća okolnost jer se popuni.

Šuma kojom je jezero unaokolo okruženo zapravo postaje parking, a vrelim peskom valja manevrisati do vode između silnih peškira, dušeka i ležaljki koji će već od podneva pa nadalje postajati sve veća prepreka.

Naravno, sve to ima i svoj jedinstveni šarm koji neodoljivo podseća na onaj primorski, te posetioci kojima ovako nešto ne smeta, već ih upravo suprotno tome motiviše da dođu, u svemu ovome nalaze i dodatne stimulanse da vikendom prošaraju pesak plaže na jezeru Provala.

Kako stariji, tako i oni mlađi imaju u čemu uživati, jer poput ležaljki, i mobilijar, ali i sportski tereni se za sada ne naplaćuju, i to, pretpostavljam, mnoge može dovesti ovde i vikendom.

Pa ipak, jedan topao julski vikend ume da izgleda baš kao na slikama ispod, što će reći da su one zastrašujuće brojke o posetiocima i parkingu ipak samo pikovi koji se ponekad dese, a ne pravilo koje bi nas sprečilo da i vikendom uživamo u ovom komadu rajske lepote.

Pa stoga, da ne bih dalje zbunjivao tekstom, neka slike same odgovore na sva ostala pitanja...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Fric Hristić u Bačkom Novom selu, ili kako se reč Kraj piše optimističnijim rukopisom

I, dođe jednom i kraj. Pa, mora, naravno...ali, kada se ukrsti na jednom mestu više nekakvih krajeva....onda valja dobro prostudirati smisao te reči - kraj.

Jer, nije kraj puta isto što i kraj države. A, na istom je mestu, recimo.

I, nije kraj epohe isto što i kraj jedne znamenite građevine. Pa čak i kada je i to na istom mestu.

I na koncu...kakav je to kraj koji ne sugeriše nekakav novi početak, a to je nešto što se na kraju krajeva uvek zapitam kada razmišljam o nekom kraju. Stoga je i normalno da sebi postavim to pitanje kada dođem u jedan kraj prepun...raznih krajeva.

A taj kraj se nalazi na Dunavu, na kraju krajnjeg puta koji se čak i završava u reci i koji ima samo alternativu - nazad. I u tom kraju je nastupio kraj jedne epohe, obeležen jednim dvorcem podignutim na samom kraju jednog veka, dvorcem koji je više puta od tada video svoj kraj, ali srećom, postoji i pogled na neki novi početak.

Taj kraj se zove Bačko Novo Selo. Sva tri slova velika, bar u mom imenovanju. Nije samo od pravopisa, već i od poštovanja prema tom malom mestu u kome živi danas oko hiljadu stanovnika. 

I tu je i taj kraj. 

Kraj države, kraj druma....sve se to završava sa velikom rekom koja je puno puta plavila, pa čak i devastirala ovaj kraj nemilosrdno. A opet, u inat valjda svoj toj muci, ovo mesto uporno živi i ne posustaje.

Imaju i svoj poligon za igru i veštine vezane za fizička nadmetanja, ali imaju i svoje manifestacije kada deca bosonoga na pesku odmeravaju svoje snage u raznim sportovima.

Imaju i svoje čarde pri reci na kojima uživaju u ribljim specijalitetima kojima se diče, a imaju i hotel, obnovljen, i crkvu koja, doduše, vapi za obnovom. Imaju i duha, i to za zavideti im. Možda im sadržaji koje imaju na raspolaganju i nisu dovoljni, ali oni to neće pokazati, ne, i to je jedna atmosfera vredna pohvale.

I kada takvim očima pogledaš na stvari, onda nekako i logično ispada što imaju i dvorac, odnosno njegov preostali deo. Pa, ispada ionako da im još samo kakav dvorac nedostaje u toj priči, a oni ga ipak imaju.

Dvorac Fric Hristić, danas dostupni izvori kažu kako je to zajednički projekat dve imućnije porodice iz habsburškog doba, porodice Fric koja je jevrejskog porekla, te porodice Hristić iz obližnje Bačke Palanke koje su nekako našle dogovor o zajedničkoj gradnji dvojnog reprezentativnog objekta baš u ovom mestu.

Kada sam svojevremeno tokom prošlog veka stasavao, nekako sam znao da ću doživeti smenu vekova, ali mi je jedina asocijacija na to bila računanje koliko ću tada imati godina. Lepe neke godine, činilo mi se, svašta se još dalo i tokom prethodnog veka uraditi u životu, te je u tom maniru u mojoj glavi smena vekova bila čak i marginalizovana. No, smena vekova se poklopila sa smenom milenijuma, i medijska pompa vezana za to, nekako je i mene dokačila, pa su se i moja osećanja vezana za tada predstojeću smenu vekova, počela graditi na ideji nekakvog ličnog obeležavanja. Nažalost, u poslednju godinu veka ušlo se sa drugačijim mislima od onih koje su, verujem, naše dve porodice iz ove priče na zapadu Bačke, imale kao ideju. Jer, oni su poslednju godinu svoje smene vekova ispratile izgradnjom jednog rezidencijalnog objekta, i to u retkom maniru zajedničke gradnje i saživota, dok je moja zadnja godina smene vekova stotinu godina kasnije, prošla u prebrojavanju ruševina iz višemesečnog bombardovanja zemlje.

Ovakva jedna paralela me može posebno rastužiti, ali i oraspoložiti kada sagledam veličinu uspeha obeležavanja smene vekova podizanjem ovog dvorca. Očigledno je da može i tako, a ne samo razaranjem...

I tako, sa tim mislima stojim ispred prizemne građevine, nekadašnjeg dvorca, odnosno jedne njegove polovine, u senci izuzetno visokog platana koji se poput kakvog gorostasnog čuvara, nadvio nad njim i nadamnom.

Dvorac koji je nastao 1900. godine, imao je sličan drugi svoj deo koji je nestao posle revolucionarnih osvajanja kulturne baštine koja su uglavnom rušila, devastirala ili bar degradirala sve ono što nisu razumela...a jedan dvorac je sigurno bio poslednje što bi ti tadašnji pobednici revolucionari razumeli u svojoj euforiji.

Druga polovina, koja je umesto visokog ulaza sa stubovima imala veliku četvorougaonu terasu, u svemu ostalom je bila veoma slična ovoj koja je danas vidljiva.

Pomoćne zgrade i objekti nisu naišli na razumevanje takođe, te su nakon nacionalizacije i oni nestali, ali je preživeli objekat dobio neke nove stanare. U jednoj prostoriji je udomio domaću islamsku zajednicu, dok je u ostalima odzvanjala graja dečijih grla i škripa školskih klupa i kreda po tablama doskora...

Danas je nova, funkcionalnija škola zapravo prvi komšija, u istom je dvorištu, a dvorac - čeka. 

Reklo bi se da čeka svoj kraj. Ili možda ne.

Dunavski informativni centar.

Ovo je naziv koji bi mogao dvorac da ponese u budućnosti, jer su obezbeđenim sredstvima od strane lokalne i pokrajinske vlasti, napravljeni projekti za renoviranje i prenamenu, a sa kojima se danas konkuriše za fondove iz evropskih kasa namenjenih takvim projektima.

Nije nerealno pomisliti da kraj dvorca ovakvog kakvim smo ga znali zaista dolazi, ustupajući mesto jednoj novoj ulozi, ali i novom ruhu u kome će možda ovo zdanje zablistati u budućnosti, te možda svom kraju, ali i šire, dati značajnije doprinose od bilo kakvih danas zamislivih.

Da, određena realna nada postoji....a do tada, ko ume da pronađe lepotu, naći će je i na ovim fotografijama ispod kojima se dalje prepuštamo.