I, dođe jednom i kraj. Pa, mora, naravno...ali, kada se ukrsti na jednom mestu više nekakvih krajeva....onda valja dobro prostudirati smisao te reči - kraj.
Jer, nije kraj puta isto što i kraj države. A, na istom je mestu, recimo.
I, nije kraj epohe isto što i kraj jedne znamenite građevine. Pa čak i kada je i to na istom mestu.
I na koncu...kakav je to kraj koji ne sugeriše nekakav novi početak, a to je nešto što se na kraju krajeva uvek zapitam kada razmišljam o nekom kraju. Stoga je i normalno da sebi postavim to pitanje kada dođem u jedan kraj prepun...raznih krajeva.
A taj kraj se nalazi na Dunavu, na kraju krajnjeg puta koji se čak i završava u reci i koji ima samo alternativu - nazad. I u tom kraju je nastupio kraj jedne epohe, obeležen jednim dvorcem podignutim na samom kraju jednog veka, dvorcem koji je više puta od tada video svoj kraj, ali srećom, postoji i pogled na neki novi početak.
Taj kraj se zove Bačko Novo Selo. Sva tri slova velika, bar u mom imenovanju. Nije samo od pravopisa, već i od poštovanja prema tom malom mestu u kome živi danas oko hiljadu stanovnika.
I tu je i taj kraj.
Kraj države, kraj druma....sve se to završava sa velikom rekom koja je puno puta plavila, pa čak i devastirala ovaj kraj nemilosrdno. A opet, u inat valjda svoj toj muci, ovo mesto uporno živi i ne posustaje.
Imaju i svoj poligon za igru i veštine vezane za fizička nadmetanja, ali imaju i svoje manifestacije kada deca bosonoga na pesku odmeravaju svoje snage u raznim sportovima.
Imaju i svoje čarde pri reci na kojima uživaju u ribljim specijalitetima kojima se diče, a imaju i hotel, obnovljen, i crkvu koja, doduše, vapi za obnovom. Imaju i duha, i to za zavideti im. Možda im sadržaji koje imaju na raspolaganju i nisu dovoljni, ali oni to neće pokazati, ne, i to je jedna atmosfera vredna pohvale.
I kada takvim očima pogledaš na stvari, onda nekako i logično ispada što imaju i dvorac, odnosno njegov preostali deo. Pa, ispada ionako da im još samo kakav dvorac nedostaje u toj priči, a oni ga ipak imaju.
Dvorac Fric Hristić, danas dostupni izvori kažu kako je to zajednički projekat dve imućnije porodice iz habsburškog doba, porodice Fric koja je jevrejskog porekla, te porodice Hristić iz obližnje Bačke Palanke koje su nekako našle dogovor o zajedničkoj gradnji dvojnog reprezentativnog objekta baš u ovom mestu.
Kada sam svojevremeno tokom prošlog veka stasavao, nekako sam znao da ću doživeti smenu vekova, ali mi je jedina asocijacija na to bila računanje koliko ću tada imati godina. Lepe neke godine, činilo mi se, svašta se još dalo i tokom prethodnog veka uraditi u životu, te je u tom maniru u mojoj glavi smena vekova bila čak i marginalizovana. No, smena vekova se poklopila sa smenom milenijuma, i medijska pompa vezana za to, nekako je i mene dokačila, pa su se i moja osećanja vezana za tada predstojeću smenu vekova, počela graditi na ideji nekakvog ličnog obeležavanja. Nažalost, u poslednju godinu veka ušlo se sa drugačijim mislima od onih koje su, verujem, naše dve porodice iz ove priče na zapadu Bačke, imale kao ideju. Jer, oni su poslednju godinu svoje smene vekova ispratile izgradnjom jednog rezidencijalnog objekta, i to u retkom maniru zajedničke gradnje i saživota, dok je moja zadnja godina smene vekova stotinu godina kasnije, prošla u prebrojavanju ruševina iz višemesečnog bombardovanja zemlje.
Ovakva jedna paralela me može posebno rastužiti, ali i oraspoložiti kada sagledam veličinu uspeha obeležavanja smene vekova podizanjem ovog dvorca. Očigledno je da može i tako, a ne samo razaranjem...
I tako, sa tim mislima stojim ispred prizemne građevine, nekadašnjeg dvorca, odnosno jedne njegove polovine, u senci izuzetno visokog platana koji se poput kakvog gorostasnog čuvara, nadvio nad njim i nadamnom.
Dvorac koji je nastao 1900. godine, imao je sličan drugi svoj deo koji je nestao posle revolucionarnih osvajanja kulturne baštine koja su uglavnom rušila, devastirala ili bar degradirala sve ono što nisu razumela...a jedan dvorac je sigurno bio poslednje što bi ti tadašnji pobednici revolucionari razumeli u svojoj euforiji.
Druga polovina, koja je umesto visokog ulaza sa stubovima imala veliku četvorougaonu terasu, u svemu ostalom je bila veoma slična ovoj koja je danas vidljiva.
Pomoćne zgrade i objekti nisu naišli na razumevanje takođe, te su nakon nacionalizacije i oni nestali, ali je preživeli objekat dobio neke nove stanare. U jednoj prostoriji je udomio domaću islamsku zajednicu, dok je u ostalima odzvanjala graja dečijih grla i škripa školskih klupa i kreda po tablama doskora...
Danas je nova, funkcionalnija škola zapravo prvi komšija, u istom je dvorištu, a dvorac - čeka.
Reklo bi se da čeka svoj kraj. Ili možda ne.
Dunavski informativni centar.
Ovo je naziv koji bi mogao dvorac da ponese u budućnosti, jer su obezbeđenim sredstvima od strane lokalne i pokrajinske vlasti, napravljeni projekti za renoviranje i prenamenu, a sa kojima se danas konkuriše za fondove iz evropskih kasa namenjenih takvim projektima.
Nije nerealno pomisliti da kraj dvorca ovakvog kakvim smo ga znali zaista dolazi, ustupajući mesto jednoj novoj ulozi, ali i novom ruhu u kome će možda ovo zdanje zablistati u budućnosti, te možda svom kraju, ali i šire, dati značajnije doprinose od bilo kakvih danas zamislivih.
Da, određena realna nada postoji....a do tada, ko ume da pronađe lepotu, naći će je i na ovim fotografijama ispod kojima se dalje prepuštamo.
Нема коментара:
Постави коментар