Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Gomboš, zaostavština porodice koja datira iz četrnaestog veka, zarasla u bršljan i zaborav

Za većinu ljudi istorija počinje od one tačke, od koje se počne posmatrati ili pričati.

Sve što prethodi tome, najčešće jeste važno, ali kako pronaći onu tačku krećući se unazad, od koje možemo reći da je suštinska polazna tačka za nešto?

To je veoma teško, najčešće proguta poentu jer se raspline priča bez mnogo direktne veze sa tematikom, i teško je tada ispratiti sve to.

A, sa druge strane, mnogo toga ostane nejasno jer ne postoji kontekst koji je najčešće presudan da jedna priča bude shvaćena na pravi način. 

Kontekst jedne priče koja se na izmaku prvog kvartala dvadesetprvog veka uvila u bršljan, prašinu i zaborav, vratiće nas negde na početak četrnaestog veka, makar za trenutak, kada u dostupnim, rastumačenim i verodostojnim spisima, prvi put nailazimo na pominjanje porodice Gomboš.

Da li bi se nešto promenilo i da je to pominjanje par vekova kasnije?

Verujem da ne bi, jer naš kontekst zapravo pokušava da opiše situaciju u kojoj su sredinom prošlog veka, poslednji iz ove porodice, napustili i letnjikovac, ali i svoju kuću i imanje, kao i velelepnu zbirku knjiga na čak pet jezika, i u tišini se preselili dalje na sever u Budimpeštu, gde će u jednakoj tišini polako napustiti svet bez potomstva za sobom. Direktna linija porodice Gomboš time se ugasila.

A, u međuvremenu nam ostaje kontekst, odnosno ona šira društvena, ali i geopolitička i ekonomska priča koja bi nam pomogla da razumemo kako se sve to dogodilo.

I stoga, prvi deo tog konteksta preskočiće vekove, i zaustaviće se negde na samom početku dvadesetog veka, kada je prema objektivnim pretpostavkama, nastao i ovaj dvorac, kroz ideju letnjikovca porodici koja je živela nedaleko odatle, u Bečeju, i štaviše, bila veoma važan učesnik društvenog života, iako detalji toga nisu poznati.

Njihova društvena uloga se nazire kroz sačuvane fotografije tadašnje gradske elite i dešavanja, ali je i pomenuta zbirka knjiga označavala u to doba ne samo društveni status, već i definisala delom i značaj samog grada u širim okvirima.

I, baš ti ondašnji okviri čine drugi deo konteksta o kome je reč.

Naime, ako je porodica vekovima živela relativno daleko od burnih dešavanja i previranja, a pre svega u ratovima sa Turcima, te formiranjima brojnih pojaseva vojnih krajina kao izvesnih tampona u skladu sa aktuelnom vojno političkom situacijom, kraj devetnaestog veka zapravo je definisao jednu novu stvarnost u tom smislu.

Formirana je nova tampon zona, obnovljena država Srbija, koja je sa svojim jačanjem i prolaskom kroz faze kneževske, a potom i kraljevske državne definicije, i sada je sam jug tadašnjeg velikog Austrougarskog carstva, postao ne samo bezbedno, već i krajnje zanimljivo mesto za život, a na to ni plemstvo nije ostalo imuno. Gomboši su sa pravom pronašli svoje parče Raja ovde kraj Bečeja, smatrajući ga bezbednim i verovatno savršenim za budući život.

Avaj.

Nije to predugo potrajalo, i nova sila sa juga preuzela je ove krajeve, uključiv i potisje, kao i Bačku u celini, pa iako se to nije desilo na onako divlji način kakav je bio karakterističan za turska nadiranja u pređašnjim vekovima, ipak je veliko carstvo nestalo u ratu, i to najkrvavijem do tada, a nova vlast je donela i nove izazove, pre svega očitovane kroz agrarne reforme i oduzimanje ili umanjivanje velikoposedničkih bogatstava pojedinca.

Nema jasnih podataka da li je, i u kolikoj meri, porodica Gomboš materijalno postradala u ovim merama Kraljevine Jugoslavije, ali je zato jasno da ih je preživela zadržavši svoju kuću, imanje i letnjikovac, te aktivno učestvujući u društvenom životu grada na Tisi.

Pa ipak, kako poslednji Gomboši, pravnik Deže i njegova supruga Žužana nisu imali dece u to doba, a stvarali su toliki imetak, ostaje uvek otvoreno pitanje da li su se zaista osećali dovoljno sigurno za decu u novonastalim uslovima, uveliko lošijim za bogate pojedince, negoli u velikom carstvu koje je nestalo.

No, iako su ovo samo nagađanja, u ovom delu konteksta može biti dosta shvatljivije sve ono što su tada, ali i kasnije učinili. Naime, nimalo ne uspevajući da se oporavi od posledica prethodnog rata, Evropa je uplovila u novi, još razorniji i dugotrajniji rat koji će na ove prostore vratiti nemački jezik, ali i neke nove podele koje su prevazišle nacionalne. Bile su to ideološke podele.

Jedan deo gotovo svih naroda koje je vihor rata obuhvatio, opredelio se za neku od njih, a sa početkom rata fašistička ideologija je prednjačila, te za sobom ostavila stravičnu, i do tada neviđenu pustoš.

Ratna sreća će okrenuti leđa ovoj ideologiji tokom rata, i nakon 1943. godine postaje jasno da je na ovim prostorima vrlo verovatno pobednik jedna druga ideologija, komunistička. Ideologija koja se na svoj način pokazala jednako surovom, pre svega u revanšizmu, ali i pogledu na kapital i bogatstvo pojedinaca.

I, upravo sa time je moguće zatvoriti priču o kontekstu koji bi pojasnio odlazak porodice Gomboš u Budimpeštu već 1944. godine, i njihovu očitu rešenost da makar ne gledaju kako će pod idejom nacionalizacije biti oduzeto onima koji imaju, da bi se koristilo za one koji nemaju, oteti neki novi ljudi silom sve što su oni gradili. U tom delu konteksta, možda je i jasno zašto se sve dalje za njih dešavalo u tišini, nisko ispod radara pobedničkih ideologa i osvetnika.

Poslednji deo konteksta pripašće dvorcu.

Letnjikovcu koji ima park sa izuzetno lepom fontanom u svom centru, sa figurom devojke u sredini, ali i kupolu na vrhu, te korinskim stubovima na suprotnom ulazu od onog koji vodi u vrt.

Dom za stare, a potom administrativna zgrada poljoprivrednog kombinata, i danas jedna ekonomski neopravdana investicija koju obuzima bršnjan, kratka je slika tog bezidejnog posleratnog upravljanja u kome se samo otimačina smatrala uspehom, a šta posle sa tim...neka smisli neko drugi.

Istini za volju, zdanja ovakvog tipa najčešće su dosta lošije prošla, dok je ta neka funkcija koja je makar i tako pogrešno dodeljivana ovom dvorcu, uspela da delimično i sačuva zgradu od zuba vremena, ali svako pomišljanje na ideju nekakvog obnavljanja da bi se povratio izvorni izgled, nema ama baš nikakvu realnu osnovu. Svega dva kilometra odatle možda i najpoznatiji i najatraktivniji naš dvorac Fantast jedva da je uspeo da se do sada održi u boljoj formi, ali ni njemu se ne piše dobro u ovom momentu.

A ipak, tri druga dvorca u blizini, pre svega Rohonci usred ravnice Bisernog ostrva, zatim i Sokoloac koji je takođe bio pod upravom jednog poljoprivrednog kombinata, nedaleko od Novog Bečeja, ili dvorac Karačonji u Novom Miloševu sa sličnim istorijskim putem nakon nacionalizacije, takođe su loše prošli, i sve to nas dovodi u kontekst savremenog pogleda na ovo pitanje. Da li ćemo sada smoći snage da zaštitimo vlastitu baštinu, sačuvamo je za potomstva ili ćemo samo da se pravimo mrtvi nad ovim problemom.

Istina je da nema ekonomske računice za bilo kakvo ulaganje, i ako se ne uspemo dovoljno glasno pozvati na kulturu, sve će to progutati bršljan, prašina i zaborav jednog dana.

Ne ruzmarin, snjegovi i šaš...ne tako poetski, već daleko vulgarnije i surovije....

Objektivom po Srbiji - Ergela Ljubičevo, jedan od najstarijih brendova Srbije

Početak jednog davnog septembra, tek krenula školska godina, srednja škola i entuzijazmi, ideje, hormoni i adrenalini koji idu uz to doba, sve spakovano uz neke druge inventare u jednu torbu, pa prve subote tog meseca odlazim i prvi put na Ljubičevske konjičke igre.

Sećanja se nižu, i prva od njih nisu vezana za same igre i dešavanja na gradskom hipodromu, već za Ergelu Ljubičevo, jer prvo sam tamo stigao.

Naravno da sam znao već za tu ergelu, a znala je i čitava pređašnja velika država u kojoj smo živeli, ali u Požarevac do tada nisam odlazio, a kamoli na samu ergelu.

Lep dan, leto je u mojoj glavi prošlo još sa prvim školskim zvonom, ali zapravo je baš taj kalendarski finiš najtoplijeg godišnjeg doba, označavao sezonu kada se konjički sportovi sa beogradskog hipodroma sele u te udaljenije destinacije.

Dešavanja tada postaju različitija i verovatno zanimljivija, a klađenje kao osnovna i gotovo jedina motivacija za odlazak na hipodrome, postaje marginalizovana na svakom od ovakvih događaja. Vašarskija atmosfera činila je da svako dobija na tim dešavanjima, ma čiji favorit pobedio ili podbacio, i to je nešto što sam tada i očekivao, dok me elegancija i neka gotovo dvora vredna atmosfera koja je vladala na ovoj ergeli, zaista iznenadila i gotovo oborila s nogu.

Konjska glava na glavnoj kapiji koja nije imala u to doba sjajan premaz zlatne boje, nešto je što se urezalo u moje sećanje odmah pri samom prolasku vozila kroz kapiju.

Lagana vožnja do upravne zgrade uz same ograde unutar kojih su pasli konji, pokazala je i fizičku veličinu jedne ergele kakva se nije mogla tada naći u prestonici, te je i to ostavilo poseban utisak.

Sok u sali za prijem, a potom i prelazak u Sobu trofeja nisu toliko ostavili utisak, ali bilo je i detalja koje i danas pamtim, fascinantnih i za današnjeg mene, a kamoli srednjoškolca iz tog doba.

I, tu bih se zaustavio sa sećanjima svog prvog susreta sa ovom ergelom, a na ono dugmence za brzo premotavanje pritisnuo bih da stignemo do današnjih dana kada ova ergela izgleda dostojno one nekadašnje, mojim momačkim očima viđene....

Zašto premotavam?

Pa, zato što je najbolje tako....

Negde između ove dve slike, smestile su se i neke godine strmoglavog pada, godine u kojima mi je bilo tuga i pogledati, a kamoli fotografisati ovaj kompleks. A neke godine, poput zlokobnih devedesetih, svakako bih uvek premotao u svom sećanju. I, baš u tom godinama, PIK Požarevac kome je kao radna jedinica pripadala u to doba i ergela, počeo je da propada sledeći sunovrat kompletne privrede, i deo po deo polako prelazio u stečaj. Svaki otpali deo, za sobom je ostavljao i svoje dugove, onim karikama koje su preostajale. Ergela se borila, i opterećena dugovima koji su na nju prelazili tim mehanizmom, gotovo da je nestala zbog toga negde na prelasku iz prve u drugu deceniju ovog veka. Sve je bilo zapečaćeno, pa čak i trofejna soba, od strane poverilaca. Tama se neumitno spuštala na Ergelu Ljubičevo.

No, svanulo je. Nekako. 

I korak po korak, tu smo sada. Tamo gde i jeste mesto ovakvom biseru.

Ili možda da se nadamo...da ipak još uvek nismo?

Jer, svako malo postaje sve lepše ovde.

Da li smo mogli očekivati da će se na nekih pet kilometara od samog centra Požarevca jednog dana vredeti zaustaviti čak i ako nismo ljubitelji konja?

Mislim da nismo to mogli očekivati čak ni mi koji smo upoznali i zlatno doba ove ergele, ali svakako je to mogla da očekuje prva, ali i naredna generacija dinastije Obrenović, kada je naložila da se zabiju prvi građevinski kočići ovde, te da se osim ergele, napravi i parkovski ambijent u kome bi deca Kneza Miloša lakše dobila bitku za svoje zdarvlje, pre svega Milan sa kojim je majka Ljubica najčešće i boravila ovde.

Istina, boravila je u ovom mestu, ali ono se tada zvalo Morava, imanje koje je njen suprug poklonio državi sa idejom da se izgradi na njemu ergela i parkovska celina. Knez Mihailo kasnije je u čast upravo svoje majke, promenio naziv kompleksa u Ljubičevo, a ergela se od tada samo razvijala uzlaznom putanjom. Oba svetska rata opustošila su ovaj kompleks, što i nije neočekivano za doba u kome je konj i dalje bio jedan od glavnih faktora u vojnim doktrinama, ali i mobilnosti. Sva su grla krenula na put preko Albanije, ali nijedno nije od njih stiglo na Krf...

No, po završetku drugog rata, ergela će doseći i brojku od preko pet stotina grla što je uveliko prevazilazilo nacionalne standarde, i sa tim ciframa ovo je postala ergela svetskog nivoa. 

Napuštanje konja u savremenim vojnim doktrinama, oboriće ove brojke drastično, te će i prelazak ergele pod civilno upravljanje obeležiti i daleko skromniji fond grla na kompleksu koji obuhvata otprilike tri stotine i pedeset hektara zemlje.

I, upravo je nešto što će činiti okosnicu grupe ideja, a potom i planova i realizacija koje su pre nepunih deset godina potpuno promenile sumornu sliku ove ergele.

Danas su ispred obnovljenih štala i zatvorenog manježa, brojni parkuri sa nesputanim grupama konja koji bezbrižno pasu. Uređene i popločane staze vode kroz kompleks do kafića, galerije, Trofejne sobe ali i trim staze i teretane na otvorenom, kao i mobilijara da decu, a sve to kroz drvorede i stubove rasvete, gde se na gotovo svakom koraku može pronaći klupa, ali korpa za otpatke.

I ta šetnja otkriva i još sadržaja kojima je obogaćena ideja posete najpoznatije naše ergele. U pitanju je i avantura park za decu školskog uzrasta, osmišljen i dizajniran da se apsolutno uklapa u ambijent oko sebe, ali i kompleks mini zoo vrta u kojima ima stanovnika i nekih drugih kontinenata.

Da, sadržaji i njihova šarolikost i bogatstvo, uspešni su dovoljno da se osetno povećao broj turističkih poseta, i to je toliko snažno odjeknulo u lokalnoj turističkoj organizaciji, da su, kažu, osmislili i da dograde kompleks lavirinta, a pominje se da će biti i najveći u ovom delu sveta. No, sačekajmo radije da osvane, pa da ga onda sagledamo i pohvalimo, ali meni lično se ovakav entuzijazam veoma dopada.

Da li će kroz taj lavirint moći da prođe i fijaker sa lipicanerima, sumnjam, ali zato ono na šta se ne mora ni danas čekati, jeste i baš takva vožnja po kompleksu. Možda da se malo sačeka da se stigne na red eventualno...

I tako u ergeli žive svoje novo zlatno doba na više frontova. Dok stručni deo ekipe vodi uzgoj jedne od najskupljih konjskih sorti danas, engleskog punokrvnog konja, dotle na drugoj strani turistička i ugostiteljska priča samo raste, te je do sada uspela i da vrati u funkciju nekadašnji restoran, te da ga često i dupke napuni.

I svi rade, i svi su na dobitku...ma čiji favorit da pobedi. 

A, mi deca jednog davnašnjeg doba, koji smo svedočili o usponima i padovima u zadnja dva veka...mi, evo, trčimo niz ulicu i vičemo - bioskop ponovo radi...a da nam niko nije dao banku za to.

Trčimo srećni zbog toga, i vičemo iz sveg glasa jer su nam sećanja nekako došla na mesto.