Objektivom po Srbiji - Brdo mira i Norveška kuća, najlepše od Gornjeg Milanovca

Iako Gornji Milanovac i nema preterano dugu istoriju u obliku gradića i administrativnog centra opštine kakav je danas, značajan deo njegove istorije pripada upravo petoj deceniji prošlog veka, onoj mračnoj deceniji u kojoj je najveći rat u čovekovoj istoriji prohujao ovim prostorima.

Danas se u ovom gradu čuvaju neka obična, ali i neuobičajena sećanja na te dane, sećanja posvećena ljudskosti, hrabrosti i brizi za drugoga, makar i neznanoga.

Moguće i najlepši aspekt ove priče koju ćemo pokušati prepričati kroz dva njena aspekta koji čine njenu celinu, jeste internacionalnost kojoj su zajedničke vrline sažete u rečima poput požrtvovanosti, empatije, saosećanja i hrabrosti.

Zašto baš internacionalnost ovde naglašavam, kada je već reč o najvećem internacionalnom ratu u istoriji?

Pa, zbog toga što su neki divovi od ljudi hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih, rizikovali, ali i polagali živote za neke ljude koje nisu ni znali, a možda čak ni za njihovu zemlju nisu znali, jer o varošici podno Rudnika odakle su došli, zasigurno nisu znali ništa...

Dva brda danas se gledaju međusobno. a između njih ova varošica, poznata po slatkišima i posuđu, ali i po mnogočemu drugom.

Na jednom brdu Norveška kuća, na drugom nasuprot njemu, Brdo mira.

I oba imaju zvanične, malo složenije nazive, ali ovako ih svi znaju, pa neka za ovu priču takvi i ostanu ti nazivi.

Ova priča je do mene došla malo iz usta, a malo od pisanja, ali je začeta i živela zapravo iz srca. Velikih srca nekih prostih ljudi, voljni da pomognu onima koje nisu ni znali. I baš zbog toga ova priča treba da se prepriča na prost, narodni način, sa uobičajenim narodnim nazivima.

Dakako, nijedna naracija ne može baš verno dočarati priču koju su pričali nebrojeni nemi krici, i nebrojena srca koja su ih čula, nijedna, pa ni najbolje odabrana reč ne može opisati osećaj kada usred tame zasija ono malo svetlo punim sjajem, a nisi čak znao ni da postoji, ili...onaj osećaj kada zasijaš za nekoga ko nije znao da si tu, nekoga koga ne poznaješ, ali nekim čudom čuješ svaki njegov nemi krik, vidiš svaku neisplakanu suzu i osetiš svaku strepnju i slutnju koja nikada nije smela da izađe van...I stoga ova priča ne može biti verno ispričana, onako verno kao kada sedneš u hlad neke od ovih krošnji, gledaš neke nove naraštaje kako se igraju, šetaju, zaljubljuju, dok se nesvesno poklanjaju senima onih koji su priču pričali svojim nemim jezikom.

No, nešto će se i nazreti iz te priče, nešto će se ispričati i na ovoj stranici. Nešto kroz reči, nešto i kroz slike...

Brdo mira, tako Milanovčani znaju ovaj Spomen park oslonjen na lokalno groblje, čuvar je jedne od najdirljivijih priča iz jednog od najstrašnijih doba.

Sovjetska vojska u svom progonu nemačkih formacija, položila je krajem rata nove žrtve u oslobađanju ove varoši, te je zajednička spomen-kosturnica u koju su skupa položeni i crvenoarmejski i partizanski oslobodioci pali u tom pohodu, bila zapravo osnova oko koje se razvilo spomen područje i čiji se sadržaj širi i dopunjava.

Preko tri hiljade stabala zasadili su tokom šezdesetih srednjoškolci ovog kraja, a sve godine sadnje i rasta, okončale su tri sušne sezone spočetka druge decenije ovog veka. Gotovo svo drveće je moralo biti posečeno, te su uređivanje i sadnja krenuli iznova.

Uspomene su morale biti sačuvane, dileme nije bilo. Park je dobio novo ruho od svežih krošnji koje su sada natkrilile nekoliko spomenika među kojima se, osim pomenute zajedničke kosturnice, ističu svakako spomenik postradalim internircima u Norveškoj, kao i logorašima Mathauzena, svima iz ovog kraja, dakako.

Norveška brvnara kao svojevrstan spomenik, podignuta je kako bi dočarala ambijent u koji su se sklanjali internirci koji bi uspeli da pomognu, uz nesebičnu pomoć i požrtvovanje Norvežana sa kojima je ovaj kraj tada sklopio neraskidivo prijateljstvo. Uz još neke spomenike i biste koje su u međuvremenu, nažalost, pokradene i uklonjene, ovaj prelepi park se tokom rekonstrukcije obogatio i za trim i pešačke staze, mobilijare, teretane na otvorenom i druge sadržaje koji slave i simbolizuju život, na istom mestu na kome se čuvaju sećanja na nesebičnu borbu za tuđi život, vođenu tako davno, a nikada zaboravljenu. Hiljadama kilometara udaljeni narodi, ovde su pronašli svoje mesto na kome se mogu jedni sa drugima sećati, osetiti se nezaboravljenim, ili samo išćutati u tišini i miru parka, onako kako to možeš samo sa nekim zaista posebnim...

Proći Ibarskom magistralom kroz Gornji Milanovac i ne primetiti veliki vikinški drakar sa neobičnim trupom iza prepoznatljivog pramca, moguće je, ali treba i određenog umeća za tako nešto. Jer, taj ogroman vikinški pramac broda, zajedno sa jarbolima za zastave, ali i suncobranima bašte restorana, na nakošenoj čistini, zaista je teško ne uočiti.

Krajem osamdesetih godina, osvanuo je upravo na ovom uočljivom mestu neobičan spomenik i sećanje na jedno mračno doba u kome su isplivale mnoge dobre ruke u pokušaju da spasu neke neznane strance sa kojima ih je spajala jedino avet okupatorske nemačke sile.

Aprilski rat, ili Aprilski slom kako je nazvan napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, iznedrio je u najtragičnijem momentu najveće greške i slabosti tadašnje armije koja je nemoćno pokušala da se suprotstavi sili koja je do tada već pokorila gotovo čitavu Evropu.

Na stranu vojna doktrina, obučenost, opremljenost...ono što je za ovu priču zanimljivo, jeste nedostatak komunikacije između jedinica i komande, u kojoj vojska nije znala da je država kapitulirala, te ju je u uniformama zatekla okupatorska vojska. Prema pravilima ratovanja koja su tada selektivno poštovana, sa punim pravom su u zarobljeništvo odveli većinu vojnika koji su se predali u uniformama (taktički postupci onog doba su zdravorazumski nalagali da se vojnici presvuku i postanu civili koji su još uvek imali šansu da izbegnu zarobljavanje). Značajan deo zarobljenih u Jugoslaviji, interniran je u radne logore u okupiranoj Norveškoj.

Upravo od tog trenutka zapravo počinje jedna lepa priča prepuna dobrote, u jedno doba prepuno tame, stradanja i suza. Upravo tada je zaplovio jedan vikinški drakar nade i saosećanja da bi nešto manje od pola veka kasnije, ponosno oslonio svoj pramac na brdo iznad Gornjeg Milanovca, i čvrsto se vezao u toj luci u večnom prijateljstvu. Umesto krme, velika brvnara koja simbolizuje srpsku tradicionalnu kuću, dovršila je sa zadnje strane priču o prijateljstvu, te pritom stvorila prostor za muzejsku postavku, ali i trpezu i zakusku. 

Od nekadašnje Kuće jugoslovensko norveškog prijateljstva, transformacijom jedinom logičnom u današnje vreme, ovo je postala Kuća srpsko norveškog prijateljstva, u narodu prepoznata i poznata kao Norveška kuća. Kuća uspomena na sve one Norvežane koji su rizikujući vlastite živote, pomagali zarobljenima u logorima, a mnogima pomagali i u samom bežanju. Kako je značajan broj njih upravo iz ovog kraja, najlogičniji odgovor na pitanje gde postaviti ovako nešto, bio je upravo Gornji Milanovac, mesto na kome je i ta veza između prijatelja u muci stasalih, bila i najveća.

Elementi gradnje stigli su iz Norveške obrađeni i spremni za ugradnju, baš kao i neki recepti za jela koja potiču odande. Sve se polako uklapalo. Kockica za kockicom, dok konačno ovaj simbol jednog od najiskrenijih prijateljstava, nije zasijao na brdu.

Teški periodi koji su zadesili ove prostore na prelomu vekova, doveli su i do lošeg ekonomisanja, a potom i dugova koji su pretili da potope ovu lađu građenu od nepotopivog prijateljstva.

I, ispostavilo se da je upravo tako i bilo, nepotopivi drakar saosećanja i nade je počivao na iskrenom prijateljstvu, te je ovaj simbol prijateljstva preživeo i tu oluju, i u njoj dospeo u najsigurniju moguću luku - u vlasništvo lokalne zajednice, a Milanovčani su ovaj put snažno pritegli konopce i oborili sidra, da nijedna oluja ne uspe da im otme ovaj simbol prijateljstva koje godine nisu uspele da okrnje ni za milimetar.

Objektivom po Srbiji - Kuršumlija, gradić okružen sa tri prelepe banje

Jug Srbije.

Istina, ima juga Srbije i južnije, i to poprilično, ali teško je drugačije odrediti poziciju ovog gradića.

Može se pohoditi sa više strana, ali svaki put ka Kuršumliji zahteva strpljenja i istrajnosti, bar za neke koji se više ne sećaju svojih vozačkih ispita, i danas im je vožnja sve teže počela padati.

No, ako je za utehu, za godinu, dve, moći će se autoputem do ovde, a to onda sasvim menja sliku gradića.

A tada će još privlačnije zvučati jedna urbana baza za brojne izlete u okolinu Kuršumlije.

Jer, ako grad možda i nije najinteresantniji izbor, njegova okolina ga svrstava u sam vrh izbora za neko čak sedmodnevno putovanje.

Možda će isprva čudno zvučati da je nekakav privatni smeštaj teško naći u Kuršumliji, ali ako se pogleda nešto šira slika, te razlozi koji grade tu činjenicu, stvari postanu jasnije. Naime, tek u zadnje vreme Kuršumlija se pominje kao svojevrstan turistički potencijal, ali pre svega kao nekakva urbana zona za logistiku, kada se namernik zaputi zapravo u okolinu Kuršumlije. Ta okolina pre svega je sadržana u trima okolnim banjama, kao i nesuđenom novom svetskom čudu, dok je brojni nešto manje poznati turistički biseri, čine još atraktivnijom, te je objektivno moguće jedan sedmodnevni odmor posvetiti ovom kraju, a da u samoj Kuršumliji ne uspemo ni dva dana da provedemo.

Dakako, reč je pre svega o Đavoljoj varoši, nadaleko čuvenom mestu okamenjenih svatova, a potom i o Prolom banji, Lukovskoj banji, i najzad Kuršumlijskoj banji koja doživljava upravo svoj veliki kambek na turističku kartu posle temeljne obnove.

Sada već postaje jasnije zbog čega sama Kuršumlija itekako može biti privlačna, ali istovremeno i neinteresantna za potragu za smeštajem u njoj samoj pored ovih banja.

Naravno, svaka druga destinacija u okolini zvuči privlačnije ali sve to samo dok ne odlučimo da obiđemo sve te destinacije. I, tu leži ona prava snaga Kuršumlije kao turističke destinacije. Baš tu.

Kuršumlija je zapravo nadomak ne samo tri sjajne banje i jednog nesuđenog svetskog čuda, već i jednog Kopaonika recimo, i to sa njegove, usudim se reći, možda i najzanimljivije strane.

Nekoliko tvrđava je moguće videti ako se odlučimo da to učinimo iz Kuršumlije, ali i jedan zanimljiv arheo park, zatim nekoliko crkava i manastira među kojima je teško odlučiti šta je lepše. Neki od okolnih visova ponudiće i nezaboravne poglede, a jedan od njih i jedinstven spomen prostor čuvenom Gvozdenom puku formiranom upravo na ovom području.

Konačno, vodotokovi koji okružuju pobliže ili malo poizdalje Kuršumliju, doneće neke nove i sjajne utiske namerniku koji odvoji nekoliko svojih slobodnih dana obilasku ovog Topličkog kraja, i ništa manje neće biti zanimljivi od visova koji se nadvijaju nad njima.

Pa ipak, Kuršumlija, čak i da se ne pomeri iz nje, ponudiće neke utiske...neke poglede, neku istoriju....neke spoznaje o protoku vekova između zidina nekih od prvih manastira dinastije Nemanjića...baš na mestu na kome je utemeljitelju loze ovde bila i prestonica.

I taman kada zagrebemo po prašini vekova, otkrićemo neke silne ispucale stranice istorije ovog mesta na reci Toplici, zanimljive i naborane, kako strpljivo čekaju da ih pročitamo.

Udahnemo ih, zažmurimo i uzdahnemo potom nad njima.

Ima tu šta da se udahne, za čim da se uzdahne, mnogo je vode proteklo Toplicom, i kao da je svaka kapljica donosila nešto na stranice nad kojima sada nadvijeni strepimo, hoće li nam se dopasti ili ne ono što je u njih utkano. Neizvesnost postoji, da....i, uvek je nekako bila vezana za Kuršumliju, vredi li borba za opstanak ovde onoliko, koliko žrtve zahteva.

Kuršum je turcizam koji označava metak...tane, da budem precizniji. Zrno.

Po njemu Turci, po osvajanju ovih krajeva, i nazvaše mesto. Kuršumlija. To govori samo za sebe o toj vekovnoj borbi za opstanak ovde i žrtvama koje ta borba zahteva. No, prethodni gospodari ovog prostora nazivali su ovo mesto Ad Fines. Na kraju. Rimljani su, eto, tako videli ovu stanicu na jednom od trgovačkih puteva svog doba.I opet malo veća doza sumornog nadvija se kroz ime, nad samo mesto kroz istoriju.

Istina, negde između ova dva naziva, neko je vreme funkcionisao i naziv Bela crkva, dakako iz sličnih razloga iz kojih je i ona današnja Bela Crkva dobila ime. Krov crkve blještao je iz daljine, kada ga je utemeljitelj najduže srpske vladarske loze, optočio olovom i time učinio da crkve opstanu i nakon turske okupacije nakon pada Despotovine dva veka kasnije. Ovo, verovatno i najvedrije od tri imena koja su se pominjala kroz istoriju, na svoj je način i najintrigantnije. I čak je možda i najperspektivnije, jer je već drugi put pokrenuta šira javna polemika sa idejom vraćanja upravo tog srednjevekovnog naziva gradića.

No, srednjevekovno za srednjevekovno, a današnje za današnje. 
Danas zapravo Kuršumlija nema ništa spektakularnog da ponudi, reći će mnogi, i ja im ne bih mogao protivrečiti, osim u nekoliko izuzetaka. Oko manastira koji simbolizuju početak Nemanjića, verovatno bih se složio i sa svim zagovornicima nezanimljive kuršumlijske priče, ali postoje i drugi detalji koji mene itekako mogu odvesti u ovaj gradić.

Jedan je zaista čudan. Obdaništa koja su mi zapala za oko. Noviji, svojom arhitekturom, pre svega prostornom organizacijom te arhitekture, koji je okrenut ka putu za Kopaonik, i drugi, na sasvim drugom kraju grada koji se toliko uveselio u bojama i mobilijaru da je u njegovom dvorištu mesto našao i jedan vojni avion!

U dečijoj odori, dakako, sa bojama koje šalju daleko lepše poruke od onih zbog kojih je napravljen.

U samom centru mesta, dominantan je park sa nekim od spomenika  Kažem nekim od spomenika, jer Kuršumliju krase mnogi spomenici. Neki su u samom centru grada, dok nekih, veličanstvenih, ima i na visovima u okolini do kojih je teško, i na momente mučno doći,,,

Skoro svi ti spomenici svedoče o zaista junačkoj prošlosti mesta i kraja, ali i o spletu užasnih sudbina ispredenom nad njim. Pa ipak, oko njih se danas igraju neka deca, neki parovi zauzimaju klupe samo za sebe u iščekivanju svog drugog poljupca jer je prvi tako dobro izgledao, a neki penzioneri traže u šetnji po parku onaj dugo očekivani predah kada bi da pogledaju život malo sa strane...i, malo - natenane. A neke poglede na život, Kuršumlija itekako ume da inspiriše. Spomenici su i dalje tu, u svome domu koji danas ynamo kao Kuršumliju, ali su pogledi na njih sada nekako optimističniji, i na neki način vedriji.

Više nisu podsetnici na neka strašna stradanja nekadašnja, već su polako postali pomalo izvor ponosa na svoje pretke, a pomalo mesta okupljanja, sastajanja, druženja, bez dubljeg zalaženja u njihovu suštinu.

I, to je negde i u redu. Jer, to je negde i život koji teče. Život koji treba zgrabiti, ščepati čvrsto i uzjahati plimu sa nadom da ćemo je obuzdati. Život ne smemo pustiti da tek tako otplovi, a Kuršumlija bi u nekim narednim godinama mogla postati primer tog hvatanja života u letu...