Gornji ili Donji...pobrka se iako ne bi trebalo...jer, Donji Milanovac jeste dole, na vodi...a Gornji baš nekako gore...među planinama.
Iako nema baš jedne planine koja se nadvila nad Gornjim Milanovcem, zapravo se prave asocijacije na planinsko okruženje vezuju za manji Vujan, i veći Rudnik. Dovoljno da razlikujemo koji je donji a koji gornji od dva Milanovca koja imamo.
To što nema planina, ne znači da nema i reka, te upravo jedna i protiče kroz Gornji Milanovac, i to reka Despotovica, po kojoj je prvobitno Gornji Milanovac i dobio ime. Priča je čak i interesantnija ako se uzme u obzir da je celo naselje koje prvobitno nazvano po reci, uopšte i izgrađeno zato što je bilo pogodnije za upravljanje administrativnom celinom kojom se posle razaranja iz dva Srpska ustanka nije više dalo upravljati iz Rudnika, te je preseljena u selo Brusnica kraj koga je konačno i napravljeno novo naselje iz koga se upravljalo Nahijom. Otud je to verovatno i prvo naselje nastalo u mladoj autonomiji Kneza Miloša Obrenovića, koji je tu autonomiju, a potom i faktičku slobodu omogućio obnovljenoj srpskoj državi krenuvši upravo iz neposredne blizine, iz Takova.
Istorije neće nedostajati iako je Gornji Milanovac praktično nastao tek početkom druge polovine devetnaestog veka. Ipak, ona istorija koja danas najbolje oslikava ovo mesto, manje spominje ratove, zastave i grobnice, te je zapravo i okrenuta skoro u potpunosti - ekonomiji.
Odmah po odluci o izgradnji novog adminsitrativnog sedišta, dobile su se dozvole i saglasnosti, te su nikle i prve zgrade, ali i vašari, stočne pijace, a u roku od svega tri godine na nekada pustoj ledini zvanoj Divlje polje, osvanulo je gotovo 20 kafana, te skoro 50 dućana, i to za jedva pet stotina stanovnika. Jasno je da je interesovanje za ovim mestom kao trgovačkim sedištem i bilo razlog ovako visoke razvijenosti jednog mesta merena prema broju mehana i dućana, posebno prema broju žitelja.
Prvo je izmenjeno ime.
Svom pokojnom bratu u čast, onome koji je predstavljao u Prvom srpskom ustanku ovaj kraj, Milanu Obrenoviću, gospodar Miloš nazvao je novoformirano naselje Milanovcem.
Kako je bio na većoj visini od onog na Dunavu, tako je i postao Gornji iako ih deli međusobno poneka stotina kilometara.
Potom je nastao jedan ubrzan razvoj koji je svakako okarakterisalo i osnivanje pošte, potom premeštanje, a nedugo zatim i osnivanje drugih škola, te konačno izgradnja bolnice, crkve i ostalih obeležja jednog savremenog gradića.
Nije se stalo, zamah je bio isuviše izazovan.
Planska izgradnja, sistemsko naseljavanje dodelom besplatnih placeva, ali i dalekosežnije sagledavanje budućnosti razvoja čitavog kraja kroz zaokruženu celinu kakav je trebalo da postane Gornji Milanovac, uslovili su i otvaranje biblioteke i drugih sadržaja, ali posebno pada u oči i osnivanje Ženske škole. Onovremenske prilike nisu išle još uvek naruku ovako nečemu.
U praskozorje dvadesetog veka, Gornji Milanovac je bio pripremljen za neka velika dela.
Pa ipak, kao i čitavu Srbiju, ništa ga nije moglo u potpunosti pripremiti za ratna razaranja koja će obeležiti prvu polovinu nastupajućeg veka u kojoj će, istini za volju, uporni Gornji Milanovac, obogatiti svoju poslovnu agendu i železničkom prugom, putevima, elektrifikaciji, ali i prvim industrijskim postrojenjima za proizvodnju konditora. Slatkiši koji su se proizvodili u ovom kraju neće postati najslavniji po prvobitnom nazivu industrije ''Rudnik'', već prema potonjem nazivu ''Takovo'', no to ne menja činjenicu da je i danas najčešća pomisao na Gornji Milanovac zapravo diskretno oblizivanje usana...
Ostale asocijacije su takođe na mestu, naravno, no ta prva ostavlja trag. Naročito kad si dete.
I, konačno, kuda ide danas Gornji Milanovac?
Autoputevi kojima se premrežava država učinili su svoje, a činiće i nadalje. Neke perspektive razvoja su nastale time, neke se pomerile ka nekoj drugoj strani, ali sve je to važno da bi se izbalansirao jedan poluindustrijski gradić.
Najsnažniji elementi privrede ostaju tu, a moguće je i da se uvećaju ili umnože kada u potpunosti gradić izbije na autoput, ali svakako je skretanje dobrog dela naročito kamionskog sabraćaja, otvorilo i neke nove perspektive.
Turističke pre svega. Zelene, ili eko, kako je danas popularno reći za sve što sadrži elemente rustikalnosti, kao i etno obeležja. I, kako i ne bi, kada se u blizini nalazi i jedna od najiskusnijih takvih priča, priča o Eko selu Koštunići koja je mnogima već ispričana, ali spremno čeka da njene korice otvore i mnogi drugi, te zavire u najlepše od ovog kraja.
Stoga noćna šetnja Gornjim Milanovcem verovatno i više toga otkriva nego što skriva.
Gotovo puste ulice ponekad navedu čoveka na razmišljanje, daju mu vremena da se stopi sa ovim gradićem na svakom koraku i uživa.
Нема коментара:
Постави коментар