Iako Gornji Milanovac i nema preterano dugu istoriju u obliku gradića i administrativnog centra opštine kakav je danas, značajan deo njegove istorije pripada upravo petoj deceniji prošlog veka, onoj mračnoj deceniji u kojoj je najveći rat u čovekovoj istoriji prohujao ovim prostorima.
Danas se u ovom gradu čuvaju neka obična, ali i neuobičajena sećanja na te dane, sećanja posvećena ljudskosti, hrabrosti i brizi za drugoga, makar i neznanoga.
Moguće i najlepši aspekt ove priče koju ćemo pokušati prepričati kroz dva njena aspekta koji čine njenu celinu, jeste internacionalnost kojoj su zajedničke vrline sažete u rečima poput požrtvovanosti, empatije, saosećanja i hrabrosti.
Zašto baš internacionalnost ovde naglašavam, kada je već reč o najvećem internacionalnom ratu u istoriji?
Pa, zbog toga što su neki divovi od ljudi hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih, rizikovali, ali i polagali živote za neke ljude koje nisu ni znali, a možda čak ni za njihovu zemlju nisu znali, jer o varošici podno Rudnika odakle su došli, zasigurno nisu znali ništa...
Dva brda danas se gledaju međusobno. a između njih ova varošica, poznata po slatkišima i posuđu, ali i po mnogočemu drugom.
Na jednom brdu Norveška kuća, na drugom nasuprot njemu, Brdo mira.
I oba imaju zvanične, malo složenije nazive, ali ovako ih svi znaju, pa neka za ovu priču takvi i ostanu ti nazivi.
Ova priča je do mene došla malo iz usta, a malo od pisanja, ali je začeta i živela zapravo iz srca. Velikih srca nekih prostih ljudi, voljni da pomognu onima koje nisu ni znali. I baš zbog toga ova priča treba da se prepriča na prost, narodni način, sa uobičajenim narodnim nazivima.
Dakako, nijedna naracija ne može baš verno dočarati priču koju su pričali nebrojeni nemi krici, i nebrojena srca koja su ih čula, nijedna, pa ni najbolje odabrana reč ne može opisati osećaj kada usred tame zasija ono malo svetlo punim sjajem, a nisi čak znao ni da postoji, ili...onaj osećaj kada zasijaš za nekoga ko nije znao da si tu, nekoga koga ne poznaješ, ali nekim čudom čuješ svaki njegov nemi krik, vidiš svaku neisplakanu suzu i osetiš svaku strepnju i slutnju koja nikada nije smela da izađe van...I stoga ova priča ne može biti verno ispričana, onako verno kao kada sedneš u hlad neke od ovih krošnji, gledaš neke nove naraštaje kako se igraju, šetaju, zaljubljuju, dok se nesvesno poklanjaju senima onih koji su priču pričali svojim nemim jezikom.
No, nešto će se i nazreti iz te priče, nešto će se ispričati i na ovoj stranici. Nešto kroz reči, nešto i kroz slike...
Brdo mira, tako Milanovčani znaju ovaj Spomen park oslonjen na lokalno groblje, čuvar je jedne od najdirljivijih priča iz jednog od najstrašnijih doba.
Sovjetska vojska u svom progonu nemačkih formacija, položila je krajem rata nove žrtve u oslobađanju ove varoši, te je zajednička spomen-kosturnica u koju su skupa položeni i crvenoarmejski i partizanski oslobodioci pali u tom pohodu, bila zapravo osnova oko koje se razvilo spomen područje i čiji se sadržaj širi i dopunjava.
Preko tri hiljade stabala zasadili su tokom šezdesetih srednjoškolci ovog kraja, a sve godine sadnje i rasta, okončale su tri sušne sezone spočetka druge decenije ovog veka. Gotovo svo drveće je moralo biti posečeno, te su uređivanje i sadnja krenuli iznova.
Uspomene su morale biti sačuvane, dileme nije bilo. Park je dobio novo ruho od svežih krošnji koje su sada natkrilile nekoliko spomenika među kojima se, osim pomenute zajedničke kosturnice, ističu svakako spomenik postradalim internircima u Norveškoj, kao i logorašima Mathauzena, svima iz ovog kraja, dakako.
Norveška brvnara kao svojevrstan spomenik, podignuta je kako bi dočarala ambijent u koji su se sklanjali internirci koji bi uspeli da pomognu, uz nesebičnu pomoć i požrtvovanje Norvežana sa kojima je ovaj kraj tada sklopio neraskidivo prijateljstvo. Uz još neke spomenike i biste koje su u međuvremenu, nažalost, pokradene i uklonjene, ovaj prelepi park se tokom rekonstrukcije obogatio i za trim i pešačke staze, mobilijare, teretane na otvorenom i druge sadržaje koji slave i simbolizuju život, na istom mestu na kome se čuvaju sećanja na nesebičnu borbu za tuđi život, vođenu tako davno, a nikada zaboravljenu. Hiljadama kilometara udaljeni narodi, ovde su pronašli svoje mesto na kome se mogu jedni sa drugima sećati, osetiti se nezaboravljenim, ili samo išćutati u tišini i miru parka, onako kako to možeš samo sa nekim zaista posebnim...
Proći Ibarskom magistralom kroz Gornji Milanovac i ne primetiti veliki vikinški drakar sa neobičnim trupom iza prepoznatljivog pramca, moguće je, ali treba i određenog umeća za tako nešto. Jer, taj ogroman vikinški pramac broda, zajedno sa jarbolima za zastave, ali i suncobranima bašte restorana, na nakošenoj čistini, zaista je teško ne uočiti.
Krajem osamdesetih godina, osvanuo je upravo na ovom uočljivom mestu neobičan spomenik i sećanje na jedno mračno doba u kome su isplivale mnoge dobre ruke u pokušaju da spasu neke neznane strance sa kojima ih je spajala jedino avet okupatorske nemačke sile.
Aprilski rat, ili Aprilski slom kako je nazvan napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, iznedrio je u najtragičnijem momentu najveće greške i slabosti tadašnje armije koja je nemoćno pokušala da se suprotstavi sili koja je do tada već pokorila gotovo čitavu Evropu.
Na stranu vojna doktrina, obučenost, opremljenost...ono što je za ovu priču zanimljivo, jeste nedostatak komunikacije između jedinica i komande, u kojoj vojska nije znala da je država kapitulirala, te ju je u uniformama zatekla okupatorska vojska. Prema pravilima ratovanja koja su tada selektivno poštovana, sa punim pravom su u zarobljeništvo odveli većinu vojnika koji su se predali u uniformama (taktički postupci onog doba su zdravorazumski nalagali da se vojnici presvuku i postanu civili koji su još uvek imali šansu da izbegnu zarobljavanje). Značajan deo zarobljenih u Jugoslaviji, interniran je u radne logore u okupiranoj Norveškoj.
Upravo od tog trenutka zapravo počinje jedna lepa priča prepuna dobrote, u jedno doba prepuno tame, stradanja i suza. Upravo tada je zaplovio jedan vikinški drakar nade i saosećanja da bi nešto manje od pola veka kasnije, ponosno oslonio svoj pramac na brdo iznad Gornjeg Milanovca, i čvrsto se vezao u toj luci u večnom prijateljstvu. Umesto krme, velika brvnara koja simbolizuje srpsku tradicionalnu kuću, dovršila je sa zadnje strane priču o prijateljstvu, te pritom stvorila prostor za muzejsku postavku, ali i trpezu i zakusku.
Od nekadašnje Kuće jugoslovensko norveškog prijateljstva, transformacijom jedinom logičnom u današnje vreme, ovo je postala Kuća srpsko norveškog prijateljstva, u narodu prepoznata i poznata kao Norveška kuća. Kuća uspomena na sve one Norvežane koji su rizikujući vlastite živote, pomagali zarobljenima u logorima, a mnogima pomagali i u samom bežanju. Kako je značajan broj njih upravo iz ovog kraja, najlogičniji odgovor na pitanje gde postaviti ovako nešto, bio je upravo Gornji Milanovac, mesto na kome je i ta veza između prijatelja u muci stasalih, bila i najveća.
Elementi gradnje stigli su iz Norveške obrađeni i spremni za ugradnju, baš kao i neki recepti za jela koja potiču odande. Sve se polako uklapalo. Kockica za kockicom, dok konačno ovaj simbol jednog od najiskrenijih prijateljstava, nije zasijao na brdu.
Teški periodi koji su zadesili ove prostore na prelomu vekova, doveli su i do lošeg ekonomisanja, a potom i dugova koji su pretili da potope ovu lađu građenu od nepotopivog prijateljstva.
I, ispostavilo se da je upravo tako i bilo, nepotopivi drakar saosećanja i nade je počivao na iskrenom prijateljstvu, te je ovaj simbol prijateljstva preživeo i tu oluju, i u njoj dospeo u najsigurniju moguću luku - u vlasništvo lokalne zajednice, a Milanovčani su ovaj put snažno pritegli konopce i oborili sidra, da nijedna oluja ne uspe da im otme ovaj simbol prijateljstva koje godine nisu uspele da okrnje ni za milimetar.
Нема коментара:
Постави коментар