Objektivom po Srbiji - Jezero Pobeda, ili jezero Svetićevo, najveća vojvođanska akumulacija ili...jezero sa najzanimljivijim prilazima vodi kod nas

Najveće akumulaciono jezero u Vojvodini.

Nema tu šta, brojke su brojke.

Slično većini akumulacija ovde, ali ne i isto.

Možda nije najlepše, a možda ni najprimamljivije većini rekreativaca, ali je posebno zanimljivo pecarošima, i to onima kojima dan počinje uz osmeh na pomisao da će se danas pohvaliti dobrim ulovom štuke. 

Oni koji znaju o tome više, kažu da je razuđenost obala jezera, ali i ostrva u njemu zapravo odličan ambijent za opstanak krupnih primeraka štuke, a pretpostavljam da je reč i o većoj populaciji, jer se neretko hvale ne samo ulovom štuke u smislu količine, već i veličinom uhvaćenih primeraka.

Nisam ribolovac, ni pecaroš (iako će neki pomisliti da je to isto, jelte, ali u mojoj ličnoj percepciji nije), ali sam to slušao od pravih i upornih živopisnih likova ponosnih na svoje štapove i meredove, verovatno i prepunih kojekakvih interesantnih priča o borbi sa ribom ispod brojnih vodenih površina, a naišao sam na ovom jezeru i na neke - materijalne dokaze.

I baš to što zovem materijalnim dokazima dobre ribolovne priče, meni je prvi i najsnažniji utisak o ovom zanimljivom jezeru.

Radi se o nečemu što bi trebalo da bude svojevrstan pandan lovačkim čekama, odnosno, nekoj verziji individualnih ribolovnih mesta svuda po obali, koje je svako za sebe pravio, najčešće od dasaka, ali i nešto finijih, savremenijih materijala. 

Dakako, neke od njih nisu više samo platforme nad vodom povezane dugačkim pontonima za kopno, već su narasle i u prave ribolovačke kuće u kojima se verovatno drži pribor ali i potrepštine za višečasovni boravak na jezeru. Ko zna, možda poneko i noći u njima, naizgled deluje da je moguće i to. Ribolovci umeju biti veoma zagriženi i samopožrtvovani u svom odnosu prema ribolovu.

Naročito zanimljiv detalj kod gotovo svih ovih pecaroških platformi, jeste privatnost koja je rešena na mnoge domišljate načine.

Uglavnom se rešava kapijom pred sam izlazak na platformu koju je teško rešiti bez da se skvase noge, ili uklanjanjem završnog segmenta pontona koji se takođe obezbeđuje katancem, te je i tada teško suvih nogu popeti se na platformu.

Nekome ko nema takve pretenzije, nekome sa fotoaparatom u ruci i znatiželjom u očima, svako od tih rešenja koje je video, donelo je osmeh na usne.

Da li je vredno truda?

Da, bez sumnje. 

Ono što nekome može biti samo drvena podaščana platforma, nekome je možda smisao odmora vikendom, a možda i čitavog leta, pa i duže. A nekom možda i većeg dela života kada uživamo u penziji plodove svoga rada...

Ne znam zasigurno, ali prema posvećenosti odbrani ovih platformi od neželjenih gostiju, rekao bih da je zaista važno. Uz još jedan osmeh, naravno. Jer, ipak na kraju, sit gladnom ne veruje...

Ono što pouzdano znam, jeste da je meni upravo taj detalj ostao najsnažniji utisak i najbitnija karakteristika ovog jezera.

Stenovita Dalmacija ostala je pre otprilike jednog veka bez par desetina porodica koje su formirale ovde naselje, tokom prvog kolonizacionog perioda. Pretežno se radilo o nagradi za solunske dobrovoljce, iako je nejasno istorijski da li je postojao još neki osnov po kome su deljene parcele na kojima je tako nastalo malo i uredno ušoreno naselje.

Svakako, vremenom je taj broj stanovnika rastao, a potom i opadao.

Na današnjih stotinjak godina od nastanka, ovaj jubilej bi moglo proslaviti ovde na licu mesta, i nekih stotinjak meštana, taman ih je toliko danas. Kao i svuda, i ovo mesto ima svoju dijasporu, te je taj vek postojanja negde širom sveta obeležen, ali u samom mestu se vole pohvaliti da ga sigurno slavi i jedan od naših najboljih fudbalera današnjice, donedavni kapiten reprezentacije ali i poznatih klubova za koje nastupa, a čiji pradeda je jedan od osnivača mesta.

Sam naziv je, pretpostavlja se, dobilo prema takođe jednom od osnivača, izvesnom Svetiću, a izolovana lokacija na plodnoj, ali zabačenoj ravnici, verovatno je naročito u to doba zvučala tako da se grupa kuća koja se širila oko te, navodno prve kuće Svetića, i nazivala po okolnim mestima baš tako, Svetićevo.

Pobeda je drugi, docniji naziv, i odnosi se na medijski eksploatisanu pobedu u Drugom svetskom ratu.

I tako su jezero i mesto podelili naziv i neposredni komšiluk, negde na severu Bačke, gde nema nekih bližih orjentira i većih mesta, ali ima zanimljive prirode.

Ribolovcima, ali i ljubiteljima jezera do pre neku godinu dosta je smetalo zagađenje jezera otpadnim vodama iz obližnje farme svinja, ali se navodno, inspekcijskom intervencijom konačno stalo tome na put. Otpadnih voda ima, naravno, ali sada je tu i postrojenje za preradu, a i redovan režim pražnjenja tih bazena sa otpadnim vodama, i ne čuju se više buntovni glasovi korisnika jezera.

Na jednom delu obale, povezan šumarkom koji pripada njegovom dvorskom parku, nalazi se i dvorac Engelman, što čini posetu jezeru još interesantnijom. 

I konačno, jezero je toliko dugačko, da preko njega na severnom delu prolazi regionalna putna poveznica od Bačke Topole do Sente, a da se taj prelaz nikako ne da videti sa najšireg dela jezera, i obrnuto.

I čik da pogodimo pregradnjom koje reke je nastalo najveće akumulaciono jezero u Vojvodini?

Reč je o reci Čik, baš tako. Najdužoj vojvođanskoj reci prema nekim shvatanjima, a diskutabilno je samo to da li se izvor reke nalazi tik sa naše, ili sa mađarske strane granice. U svakom slučaju, ova rečica posle stotinu godina samog mesta, te stotinu stanovnika kakva je danas okvirna brojka u selu, čini treću stotinu, tačnije, gotovo stotinu kilometara kroz koje ova reka prolazi do Bačkog Petrovog sela gde se uliva u moćnu Tisu.

Nekom će biti dosta te tri stotine i ovde, u ovom članku, baš kao što je to nekada ispalo dosta i na čuvenim Termopilima u odbrani Sparte. Stoga bih sada završio sa tekstom i ostatak doživljaja bih nadalje oslonio samo na fotografije.