Raspad nekadašnjeg Austrougarskog carstva doneo je ogromne poremećaje na sve strane, a pokazaće se, najveće poremećaje onima koji su najviše imali. Nekima je odmah oduzimana imovina u novonastaloj državi, a nekima su se teška vremena zapravo tek približavala.
Najveća otimanja desiće se tek po završetku onog narednog rata, te stvaranja one nove države koja je smatrala za pravedno da oduzima od onih koji imaju, te upotrebljava resurse podelom koja je zanemarivala privatnu svojinu. Mnogobrojni primeri zapravo su ponajpre oslikani u oduzetim dvorcima i letnjikovcima kao simbolima, jer nepregledna jutra i hektari su bili katastarska tajna, ali zgrade su ostale vidljive.
Vidljive, prenamenjene, zapuštane...
Ipak, porodica Engelman, jedna od bogatijih jevrejskih porodica u Bačkoj, poreklom iz Sente, nekako je stradala i pre tog velikog otimanja sprovedenog nakon rata. Kao istaknute Jevreje, pre svega istaknute svojom imovinom koja je pored zgrada koje su imali, zaokružena i sa približno 800 hektara zemljišta, okupacione snage Rajha nameračile su se na glavu porodice, Jenea Engelmana. Interesantno je da je ova porodica spadala među tri najbogatije jevrejske porodice ovog dela zemlje, ali je glavu porodice okupator odveo u koncentracioni logor na sever Nemačke tek 1944. godine, u kome je i skončao.
Njegovi sinovi, Andrija i Pavle (Andrej i Pol) preživeli su, ali se nikada nisu vratili na posede, te na taj način izbegli barem poniženje konfiskacije koja je usledila po završenom ratu. Andrija je pronašao svoje mesto pod suncem u Mađarskoj ali sa prezimenom Belani, dok se o Pavlu veoma malo zna. Iako ima naznaka da loza nije u potpunosti zatrta, Jevrejskoj opštini u Subotici, označenoj kao nasledniku kome se vraća konfiskovana imovina u slučajevima kada članovi jevrejske zajednice nemaju živih potomaka do kojih se može doći, vraćena je tek četvrtina oduzete zemlje za koju se nepobitno moglo utvrditi da je nekada pripadala Engelmanovima.
Letnjikovac, poznat kao Dvorac Engelman, uz same obale jezera Svetićevo koje ga deli od istoimenog naselja, izgrađen u parku dostojnog daleko većih građevina, danas je čuvar legendi, podsetnik na to koliko smo skloni zapuštanju vrednosti koje imamo, ali i primer borbe meštana upravo za ono što je šira zajednica zapustila.
Dvorac Engelman, elegantna građevina iz 1910. godine, možda još nije bacio peškir u ring...
Legenda kaže da su vlasnici, napuštajući ga, zapisali u stablo jednog drveta datum svog odlaska, ali što je još zanimljivije, i zakopali deo porodičnog blaga koji nisu moglo poneti sa sobom.
I, navodno, u dva navrata je i pronađeno zlato u nešto široj okolini dvorca. Jednom prilikom kod kopanja rezervoara, a drugom prilikom tokom poljoprivrednih radova.
Da li je zaista nađeno to blago ili ne, nije do danas zasigurno potvrđeno, no ono blago do koga su došli meštani, zasigurno je vredno sveg truda koji su uložili u to.
Naime, grupa lokalnih stanovnika pokušala je da vlastitim trudom i sredstvima obnovi dvorac, ali kanda je neka druga meštana u tome videla šansu da dođe do besplatne stolarije i drugog građevinskog materijala, i eto priče o dobru i zlu...pa ipak, ono što je ostalo iza te inicijative, jeste ipak autentični izgled dvorca danas, sa očuvanim konturama i karakteristikama, sa krovom, te mesto na kome se prvomajska okupljanja tradicionalno održavaju. I ne samo prvomajska, već i izleti vikendom, i sve u svemu, određeno blago, teško premerljivo, pronašli su meštani time što imaju na raspolaganju ovo elegantno, mada vidno ruinirano zdanje i park oko njega koji odavno više nije održavani park, već samo priroda sa obrisima nekadašnjeg parkovskog identiteta.
Vinski podrum je verovatno najbolje očuvan deo dvorca, i pruža veoma vernu sliku nekadašnje arhitekture iz doba kada se vlastela i plemstvo odlikovalo, između ostalog, i uzgojem loze i proizvodnjom vina plemenitih sorti. Pa ipak, dve prostrane terase, takođe apostrofiraju hedonističku ideju dizajna, jedna sa prednje, a druga sa zadnje strane. Kovana ograda nestala je odavno sa obe terase, i to zaista poprilično onemogućava da se zažmuri i zamisli kako je to nekada bilo, baš na ovom mestu.
Kaštel, kako ga lokalno stanovništvo još naziva, polao deli sudbinu celog kraja koji je za poslednjih pola veka sveo populaciju na svega desetak procenata nekadašnje.
Oronulost i zapuštenost deluju obeshrabrujuće, i teško je zamisliti neke lepše dane i obnovu, bez da zdanje uđe konačno pod zaštitu države, ali pokušaj meštana da ga obnove samoinicijativno, toliko je vredan i redak primer, da naprosto ne mogu da se otrgnem nekakvom titrajućem osećaju da dvorac Engelman možda ipak ne trči svoju zadnju trku. Možda je i nerealno, znam, ali kada stanemo ispred njega, valjda poželimo da je tako.
I, izmislimo taj osećaj u sebi. Osećaj uz koji je lakše okrenuti se i poći nazad, ostavljajući nekoć velelepno imanje pred kojim smo se u sat vremena obilaska, poklonili više nego jednom...
Нема коментара:
Постави коментар