Objektivom po Srbiji - Slapovi Sopotnice, kad priroda za trenutak preuzme sva naša čula

Nije malo, i nije jednostavno preći tristotinjak kilometara od Beograda ka jugozapadu zemlje i gotovo pred samu granicu se uspeti uz put koji u jednom momentu postaje makadamski.

Zaista nije lako.

Nije da je reč o izletu koji možemo tek onako, uzgred, već o putu koji valja isplanirati.

Srećom, nagrada je zaista ogromna.

Obzirom da se ćup sa blagom nalazi tek na kraju duge, ova nagrada će biti skromnija, ali samo od naše sposobnosti da shvatimo veličinu nagrade, zavisiće i to koliko bi ćup sa blagom bio veća nagrada...jer, nekome možda uopšte ne bi bio veća nagrada.

Da, takav je osećaj stati ispod veličanstvenog vodopada i podići pogled visoko, visoko...

U tom momentu priroda preuzima. Potpuno.

I to sva čula.

Sopot vode koja se obrušava, pa potom i sliva dalje, osećaj svežine koji puni nozdrve tako kao da će zauvek tu ostati, slika kapljica koje se razdvajaju pri udaru u neku od sedam bigarskih terasa na kojima zapravo i nastaju slapovi.

I, upravo taj sopot vode koja se obrušava dade ime nevelikoj reci koja u svojih nepunih četiri kilometra toka uspeva da se sunovrati sa više od hiljadustopedeset metara visine, na manje od pet stotina metara nadmorske visine na mestu na kome se prepušta Limu da je dalje nosi.

Veličanstven osećaj.

Stajao sam pokorno pod mnogim vodopadima sa svojim aparatom, ali osećaj koji se stvara ispod Slapova Sopotnice je jedinstven.

Možda i sama planina Jadovnik koja krije ovu lepotu, ima tu svoga udela, a možda i ambijent u kome kao da je sakriven taj dragulj utiče na jedinstvenost osećaja kada se stane ispod.

Možda...ali, kao da je važno, na koncu.

Važan je taj sopot vode koja udara, svežine kojom okrepljuje i dah nečeg pomalo mističnog i skrivenog kojim kao da želi da nam zagolica maštu.

To je važno.

Donekle se može kolima.

Praktično sve do samog Raja na Jadovniku pod kojim stojimo.

No, može se i dalje, ali to nam valja peške učiniti. I tu lepota i počinje, sa prvim koracima.

Staze nas vode pored samih kuća.

Vikendica, pretpostavljam.

Neke od njih su toliko visoko da sam više puta pomišljao kako li je materijal dovlačen tu.

Živopisno je sve, čak i same te kuće.

I sve je od drveta i kamena, upravo kako i priliči.

Da ne remetimo prirodu koja je ovde toliko darežljiva i izdašna bila.

Pri samom vrhu, načinjen je jedan mostić, dovoljno širok da se mimoiđeš, i dovoljno uzak da se zaljubiš. Mostić za sve. 

Da staneš na njemu i izgubiš se u lepoti iznad i ispod, da slikaš sve to, ili da samo sedneš i ćutiš u jednom od najlepših kutaka prirode za ćutanje.

Ono ćutanje sa neizbrisivim osmehom na licu, ono ćutanje koje je iznuđeno...jer, na ovom mestu reči očas posla postanu suvišne.

Pa, eto...i moje reči ovde postaju suvišne, dalje neka Vas vode fotografije i mašta.

Prelepo je...