Objektivom po Srbiji - Šid, domaći biser koji dočekuje zapadni svet najboljim od onoga što smo

Kažu, tradicionalno se dočekuje gost ovde sa pogačom i solju.

I to je, onako nekako, skromno, reklo bi se.

No, to je ono što su nekad svi imali da ponude, bez obzira na trenutnu materijalnu situaciju, i zapravo nije definisalo ništa drugo, do domaćinsku želju da se sa gostom podeli, već na pragu, ono nešto nasušno što nam svima treba, a preko toga....biće za trpezom. 

Ili neće biti možda, jer ga nema u kući, ali na pragu....tu je od srca sve.

I upravo ta želja, da bude to obavezno, da bude dočekan gost, to je smisao običaja koji je izvorno zasnovan samo na te dve stvari.

Rakijica, slatko, narodna nošnja....sve su to detalji koji kitnjastim stilom treba da naglase ponešto drugo, ali ono što je u osnovi, jeste želja da se pred gosta izađe sa onim što nas karakteriše kao dobrog domaćina, željnog gosta sa ma koje strane sveta.

Šid je, reklo bi se, skoro oduvek na tom autoputu sa Zapada.

Prvi na ulazu, od kad je nestalo velike države.

I, dakako, prvi domaćin.

Prvi koji dočeka nudeći gostu i hleba i soli.

Hlen ili pogača, odavno je kod nas svojevrsna umetnost. 

Napravi je pravi majstor tako, da se uz pogaču, pečenja i ne zaželiš...

A majstora nam bar ne manjka, iako je vrednih ruku koje se pre petlova zavuku u testo, zaista sve manje.

I dobre pogače nekako....pa, nikad dosta. Lepotom na lepotu, zalogajem na zalogaj...

I tek da ne bude samo tako, eto i soli kraj nje.

No, so je opasna kad se pretera. Zagorči, iskrivi lice u grimasu, traži nešto da ugasi, ali čime god da je gasiš u sebi, treba vremena.

E, tako i Šid, na samom ulazu sa zapadne strane, iako nije na autoputu kako najčešće ljudi pomisle na brzinu, nudi gostima domaćinski i pogaču, i so.

Kraj Adaševaca na svega koji kilometar od Šida, spomen kompleks stradanjima sa Sremskog fronta.

Sećanje na suludu borbu mladih i golih grudi protiv metka iz puškomitraljeza, koje je, poput previše soli, valjalo dugo i dugo gasiti...

No zato u samom Šidu, pogača za gosta od najlepšeg testa, u vidu Galerije Save Šumanovića, jednog od najvećih slikara dvadesetog veka sa ovih područja, i nešto najbolje od kulture koja nas čini podjednako kao i stradanja sa tućnog i čuvenog Fronta...

So i pogača. Da se zna. 

Da se dočeka....

O samom Šidu nema previše podataka, ali u osamnaestom veku se spominje. Ne baš da se opisuje, ali se spominje. 

Varošica koju istorija kao da je na neki način ignorisala, tiho se razvijala, nekim gotovo nevidljivim putem se kretala ka onome što danas predstavlja.

No, ignorisanje istorije je relativno. Naplata je stigla tokom Drugog svetskog rata kada se sva sila ustaške okupacije kojom je čitav Srem zapravo pripojen fašističkoj tvorevini NDH, sručila na ovo mesto, pogasivši pritom mnoge živote.

Među tim pogašenim životima, i čuveni slikar Sava Šumanović je skončao svoj talentovani život i rad.

Po završetku rata, Šid zapravo postaje tek ono o čemu su mnogi Šiđani sanjali pre toga.

Postaje prepoznat na ekonomskoj karti nove države kao centar industrije.

Tekstila, suhomesnatih proizvoda, ulja i drugoga...industrijska priča zasnovana mahom na poljoprivredi i preradi.

I tako je taj Šid porastao i odrastao.

Nekome dalek, ali ipak poznat svima odjednom.

Podrazumevan i nekako uvek na tom autoputu.

Čak i kada autoputa nije ni bilo tuda, a čak ni sada kada ga ima...ali eto, koga god da pitaš, većina će ga releksno smestiti baš tu.

Ipak, sa prolaskom autoputa punog profila, polako se gasila i slava Šida, industrija je usporavala, borila se za dah, a onda čim je agonija prebacila u naredni milenijum, brzo je eutanazirana do kraja.

Šid je polako počeo da se samo seća slavnih dana. 

Jer, oni su prošli.

No, kao i svaki feniks, tek kada sagori u vlastitom pepelu, on se počne uzdizati iznova.

Samo, sada onako kako može, kako uslovi dozvoljavaju.

I sada je pre svega taj domaćin koji dočekuje sa pogačom i solju, širom otvorenog srca i raširenih ruku, čuvajući ljubomorno za sebe tu ulogu.