Objektivom po Srbiji - Manastir Privina glava, pregršt crkava u jednom manastiru, sve lepša od lepše - i za oči, i za dušu

Četiri crkve, brojem i slovima, a gradi se tu još koječega.

Eto i preciznijih brojeva od onog u naslovu.

I tačno toliko sada crkava u manastirskom kompleksu Privina glava  udara u svoja zvona, i tačno toliko crkava opslužuju dva monaha i četiri mohaninje u ovom, danas ženskom manastiru.

Najzapadniji od šesnaest manastira Fruške gore, zapravo je jedan od najlepših fruškogorskih manastira, a u priličnoj meri i jedan od najneobičnijih, te svakako jedan od onih koje moramo videti, obići i oslušnuti onaj dvojaki mir koji samo ovakva mesta mogu proizvesti.

Mir unutar manastira, i mir unutar sebe samoga.

Iako je okružen zidinama, izuzev jedne od svojih crkava koja se slobodno uzdiže na bregu nasuprot samog manastira, čak i te zidine deluju nekako gostoprimljivo, nekako domaćinski otvoreno i uspeti se uz ove zapadne obronke najveće vojvođanske planine, a ne svratiti na ovo mesto, propust je koji bismo teško preboleli.

Parkovske površine, gotovo savršeno dizajnirane i održavane, brojna mesta na kojima skriven ili ne, svako može sebi pronaći sve ono što i želi naći u manastirskom miru, te razni neobični detalji, najbolja su preporuka zašto se zaputiti na sam jugozapad Srema u potrazi za još jednim od dragulja koje kriju ovi krajevi.

Mnogima je podstrek da ovde dođu i u dubokoj duhovnoj prirodi, jer se ovde čuvaju čestice moštiju Poslednjih dvanaest optinskih Staraca - svetitelja, dok je drugima za dolazak u manastir možda putokaz bio i ogromna umetnička vrednost ručno rezbarenog ikonostasa za koji mnogi stručnjaci kažu da nema lepšeg.

A opet, verovatno je većini ovaj manastir destinacija ponajpre zbog svega toga, a ne nečeg pojedinačnog.

Jedno je sigurno, šta god da je nagnalo putnika da prevali ovih stotinjak i nešto kilometara od Beograda ili Novog Sada, pogrešio nije.

 

A priča o manastiru trebalo bi da počne sa jednim očekivanim - Bio jednom jedan vlastelin Priva...ili je to pak bio Priba, teško je danas znati, koji je još u dvanaestom veku dao izgraditi jednu crkvu i prve ćelije kraj nje....i tako je sve to krenulo.

Uobičajen uvod, uobičajena priča.

Jednom je neko morao biti, samo se, eto, desilo da je baš jednom, bio upravo taj neko ko je sve ovo i započeo....i zato se ova Bio-jednom priča, razlikuje od onih drugih.

Da, dvanaesti vek...skoro da je preterano za srpsku državu koja je takođe, pod okriljem Nemanjića, nastajala u to vreme, doduše, dosta južnije.

Lepe su to godine, reklo bi se danas, čak i za jedan manastir koji je u jednom momentu rekonstruisan, obnovljen i dograđen, i koji je potom ispratio austijsko turske ratove, da bi pred njihov kraj, tamo negde krajem sedamnaestog veka, na par decenija zapusteo zbog haotične atmosfere i bezakonja koje je upadalo u breše stvorene taktičkim promanama vojnih snaga na tom delu terena.

I, na koncu, obližnja tvrđava Berkasovo imala je itekako uticaja na opstanak manastira koji, ispostaviće se, nije doživeo sudbinu gotovo svih pravoslavnih bogomolja na ovim prostorima, te nijednom nije srušen i spaljen.

Dakle, samo je pljačkan, ali nije rušen, i to se nekako danas može videti i kao čista sreća.

A to dosta govori o teškoj sudbini pravoslavnih manastira na ovim prostorima, kada se samo opljačkan manastir može smatrati srećnim.

Istina, sreća nije jedina komponenta koja je spasla Privinu glavu od razaranja i paljenja, jer se početkom Drugog svetskog rata, štab ustaške mladeži uselio ovde, te je stoga u vreme kada su ustaše pravile lomače od drugih manastira u Sremu, ovaj manastir ostao pošteđen.

Pošteđen paljenja, ali ne i pljačkanja.

A spaljena je samo riznica biblioteke sa svojim fondom knjiga i rukopisa, te stolovi iz konaka, koji su pak takođe ostali pošteđeni paljenja.

Nije bilo lako dočekati sredinu osamdesetih godina kada počinje određeno blagostanje koje se vezuje za period obnove manastirskog kompleksa, ali i njegovo širenje i obogaćivanje koje i danas traje, na radost vernika, ali i samo putnika namernika ili hodočašća na koje se odlučuje sve više turista, hitajući da otkriju ovaj prelep duhovni kompleks neobičnog imena.

I tako, manastir je tu, pobednik vremena u većem sjaju nego ikada ranije...a mi se možemo zapitati...gde smo mi, i zbog čega još nismo pohodili ove crkve, parkove, zvona i ikonostase koji zajedno ponosno čine Manastir Privina glava.