I sad, eto, sve ne znam kako bih započeo jednu od najlepših priča koju sam spoznao u zadnje vreme, i neodlučan sam kako bih podelio taj trenutak kroz nekoliko rečenica i slika.
Mislim, slike su tu.
Nema mnogo šta da se zna ili ne zna kako.
Reči su problem.
Nagrnu same od sebe, nagomilaju se tu negde pred prstima koji treba da kucnu po toj tastaturi, a onda mi pogled opet odluta na slike.
I, zaćuti nekako misao...
Neće reči.
Vratim se u trenutku nazad na to neveliko jezero, puno neke vodene vegetacije koja začudo nimalo ne smeta.
Naprotiv, daje nekakav poseban šmek ne samom jezeru, koliko čitavom ambijentu.
A ambijent...e, to je već posebna priča.
Scenografija kakva se može zamisliti onda kada čovek odluči da jedan dan u životu provede u bajci koju je osmislio za taj dan, i upravo mu takve kulise crtaju mesto radnje...
Nakon toga, zastaneš.
I veoma je važno tada da budeš nekako....fleksibilan sa radnjom...na tom mestu radnje.
Jer već prvi pogled rađa neku novu radnju koja potiskuje onu koju zamišljaš dok ne vidiš scenu na kojoj će se bajka desiti, bajka koju odlučiš da sebi i nekom dragom posvetiš.
Jer, to više nije jezero od neka tri hektara ukupno.
Ne.
To je jedna oaza u urbanom načinu života kakvim danas živimo, okružena šumom, pristupačna svojom najširom stranom, prekrivena vodenom vegetacijom šarmantnom poput one patine koja daje tu notu privlačnosti onim starim predmetima kada ih pronađeš posle mnogo vremena.
Oni predmeti i sitnice koji ne rade na struju i ne treba im internet, već kao da im samo to malo patine treba, pa da budu savršeni.
Da, danas jeste to teško za razumeti, posebno za mlađe...ali kada ruka dotakne dragu ruku, i stegne je blago u zanosu na obali ovog malog Raja, i kad dodatno prostruji krv kroz obe te ruke...to svi odlično razumeju!
Nekome je tri hektara ništa...ima tih zapuštenih ili nasleđenih njiva i livada, a da su veće, a kamoli onog što se obrađuje, i jezero te veličine ne zvuči veliko ali...
Probaš li izvući ruku iz one drage ruke, sesti u čamac i ta dva draga oka prepuna osmeha koji i dalje krajevi usana samo nagoveštavaju povesti veslajući po jezeru, pokazaće se da su ta tri hektara ipak pozamašan zalogaj, sem za one sa olimpijskim normama, dakako.
No, ideja da se skriveni osmeh iza očiju spusti i razvuče krajeve usana u zvonak sanjarski smeh, teraće ta vesla i u rukama koje nemaju kondicije.
Kliziće po površini vode...
A čamac je zapravo tu, sa sve veslima.
Vezan uz drveni mol sa nadstrešnicom koji krije dva stola za sedenje i kafu u neobičnom ambijentu.
Kafu koja se može popiti i iz ležaljki na obali, ali i drvenih stolova sa klupama u sklopu simpatičnog restorana na obali.
Restorana do koga se može stići i kolima, iako jedna rampa treba da opomene one koji ne bi ni korak napravili ako ne moraju, dok ne sednu i naruče, gotovo i ne izlazeći iz kola.
I šteta je, jer šetnja od te rampe do restorana vodi baš kuda treba.
Sa jedne strane je jezero, i klupe koje gledaju u njega, dok je iza tih klupa šuma.
I to ona prava, kao naslikana.
Ugodna, praktična i nadasve funkcionalna.
Ljudska ruka ju je doterala, i nimalo naružila, biranim mobilijarom koji se pretežno sastoji od klupa i stolova, raspoređenim tako da obezbede mesto za piknik, ali i poneki zabavni sadržaj, jer dobar broj klupa je amfiteatarski dizajniran, da se uživa u onom što se dešava na improvizovanoj sceni.
U šumi se svakakva lepa omanja čudesa mogu pronaći, pa tako i vagonskog izgleda prikolica koja služi kao sezonski mali ugostiteljski bar, skoro savršeno ambijentalno uklopljen, ali i izvesna klupa ljubavi.
Za sve one koji su spremni da ruku u ruci zadrže sedajući na klupu od koje potajno očekuju onu skoro očajnički neophodnu dozu samopouzdanja kada treba da zažmuriš, i primakneš usne onim tako željenim usnama kraj sebe.
A na samoj obali gde se, eto, sjajno može prošetati koja desetina metara, postoji i mesto za uspomenu, za razglednicu sa svojim likom.
Nadležna turistička organizacija iz Malog Crnića, ovde je izazvala moje najdublje poštovanje za trud kakav se ne viđa često, a u odnosu na resurse...mogu slobodno da kažem, nigde ovako i ovoliko u zemlji.
I na koncu, koliko može sad više uopšte i biti važno da je među drvećem dovoljno proređenim za parkiranje u hladu, moguće pronaći lako dvadesetak parking mesta uvek, sem kada je neka manifestacija?
Pa, mislim da to može biti važno, kako tekst i slike odmiču, i taj podatak postaje važan, jednako kao i podatak da se asvaltnim lokalnim putem u odličnom stanju kroz zanimljive krajolike koji se mogu videti tokom petnaestak kilometara koliko se mora voziti od
Požarevca, stiže do ove pomalo neverovatne bajkovite priče zvano Jezero Zaova.
Nasuprot tome, nekako postaje nevažno da je dubina samog jezera koje preko šezdeset godina pune samo lokalni izvori i potoci, uglavnom tri do četiri metra sem kod brane gde celih pet metara meri.
E sad, koga zanima pecanje...ima ribe, bez sumnje, ali uz sve ostalo, plus nekoliko manifestacija, teško mi je zamisliti da je nekome važan i taj podatak, da ima ribe za pecanje...no, opet, kako kome drago...
