I, bio jednom jedan Beograd.
Velik i lep, i star i moderan.
Vremenom, staro je postajalo još starije, ali je uz malo brige dobijalo neku novu patinu kojom se naglašavao šmek grada koji je brojao vekove i milenijume. Pa ipak, vremenom je i ono moderno postajalo staro, ali bez ikakvog šmeka, mahom nešto poput podsetnika kako smo ostali bez daha u trci sa modernizacijom grada u nekim momentima. Da, nekadašnje moderno, polako je zastarevalo, zarastalo u nebrigu i korov, gomilalo se na margini grada koji se odavno proširio, i pomerio te margine daleko, daleko van nekadašnjih.
I, tako je stajalo na više mesta, a sve više turista, a posebno stranaca počelo je da obilazi grad tragajući za nečim lepim. Lepo je bilo ipak ono staro, a ono moderno koje su vreme i nebriga pregazili, počelo je da bode oči i kvari utisak.
Da, premestiti glavnu železničku stanicu, zasigurno je bila odluka koja je mnogim Beograđanima teško pala, uglavnom iz sentimentalnih, a ne pragmatičnih razloga. Začudo, ovo premeštanje nije ovog puta odlagano, već se počelo prema planu, paralelno sa novim urbanističkim rešenjima jednim imenom nazvanim Beograd na vodi.
Kontroverze su pratile čitav projekat od početka, otpori i skepsa postali su svakodnevica, i jednog trenutka polarizovali su se žitelji grada do gotovo mržnje, jedni hoteći da uklone silne bespotrebne i zapuštene šine, magacine i barže, drugi boreći se upravo protiv tog uklanjanja. Kao da je u svoj toj vatri nestala ideja oko toga šta će tu da nastane umesto svega dotadašnjeg.
Istina, viziju nije lako steći, ali ni usvojiti nečiju viziju, pogotovu kada se zna istorijat velikih projekata u Beogradu, pa i Srbiji uopšte, ali danas sam siguran da je ipak relativno skroman broj onih koji su uspeli da tu viziju vide, čak i među onima koji su je podržavali. Sve se pretvorilo u političko pitanje, a možda baš zbog toga, uporni rad u sve tri smene, doneo je nešto sasvim novo. Nekome očekivano, nekom neočekivano.
U svakom slučaju, danas, ako još neko i vidi ovu transformaciju centralnog dela grada kao političko pitanje, teško da može da ne primeti jedan sasvim nov oblik lepote modernog urbanog pejzaža, dostojnog i najvećih i najlepših gradova sveta. I verujem da je tu upravo ono gde naše oko treba da se zadrži, a potom uključe i ostala čula, jer uz Savu, na jednom ovakvom šetalištu, i povetarac ume da struji i miriše drugačije.
Dakle, politika politici, nekako mi i nema smisla zalaziti u ta pitanja jer verovatno ima svega, tako da sam umesto zalaženja u politiku, odlučio da zađem malo u izgrađene blokove, među zgrade, i na šetalište, i da probam da detaljnije analiziram ono što vidim. Sa pomalo opreza nastojim da suzbijem vlastito blagonarastajuće ushićenje koje svakim korakom kojim zalazim među zgrade postaje sve veće, poučen životnim iskustvom koje je previše puta pokazalo da se kod nas ta spoljna šminka najlešće gura pompezno u prvi plan da maskira ono na čemu se zabušavalo. Ipak, korak po korak, počinjem sve hrabrije da očekujem kako i iza sledećeg ugla nema neprijatnih iznenađenja, i samo se smenjuju lepi, održavani i pre svega jednostavni a elegantni pejzaži zelenila i parkovskih elemenata između stambenih jedinica.
To novo, savremeno lice grada, zapravo se zaokružuje tim veštim dizajnerskim rešenjima koje daju prostranost i zelenilo na jednako savremen način, bez trunke preterivanja u modernom, ali dovoljno da isprati naselje u kome je kvadrat odavno probio magičnu granicu petocifrene evrovalute.
I sad kreću oni kvaziargumenti očajnički osmišljeni u zadnji čas, bez previše konsultacije razuma - pa ko to može da kupi, meni to ne treba...ili, zar je to lepo, te zgradurine visoke...i, na to jedino može čovek da slegne ramenima i evakuiše se diskretno ali žurno iz takve diskusije. Jer, svakako ne mogu kupiti ni Kalemegdan, pa mi je prelep za prošetati njime, a visoke zgrade su realnost, i ne samo budućnost, već su dovoljno dugo sadašnjost, da su već prešle i u prošlost.
Da, slažem se da je ovo ipak jedan sasvim novi grad. Grad u gradu, po stilu, pre svega. Vanredno lepo šetalište uz Savu koja se i dalje, istini za volju, oseća povremeno iz istih razloga kao i ranije, ali više ne gomila tone đubreta uz svoju desnu obalu...
Sada je ovaj najnoviji, ali i najmoderniji deo grada obavezna destinacija za brodove koji prevoze putnike u panoramskim turama po rekama, i sada zaista na reku Savu može da se gleda malo drugačije nego do sada.
Pogled na najvišu beogradsku zgradu, tu famoznu Kulu Beograd koja krije u sebi mnogo tehnološke magije kojom, pre svega šalje pozdravne poruke i čestitke, zaista je impozantan. Pogled sa nje....kako god da zamislim, mora biti impozantniji, ali zaista je malo pogleda koji mogu da zasene pogled na najvišu zgradu Beograda.
Ono što je takođe zanimljivo, uvek ima dosta ljudi, ali nekako se ne stiče utisak da je gužva. Nisam siguran čemu možemo dugovati taj osećaj komforne prostornisti, ali on je zaista takav. Kako na šetalištu, a tako i na pontonima vezanim za njega, pa čak i u restoranima koji deluju uvek popunjeni skoro do kraja kapaciteta.
Počelo je kao avantura, smatrali smo je čak i političkom avanturom bez osnova za realizaciju, a konačno, dobili smo u Beogradu jedan sasvim savreme kraj grada, izuzetno lep, uredan i nadasve moderan, deo grada kakvog se ne bi postideo nijedan grad na svetu.
A danju, jedan sasvim novi izgled, izmamiće ništa manje uzdaha i samo će na drugačiji način da ostavi podjednako snažne utiske. Da, intenzitet osećaja zadovoljstva dok šetamo Savskom Promenadom, zapravo se neće menjati koje god doba dana da odaberemo, a ja sam, eto, odabrao i noć i dan.
I ispalo je - potaman.
Нема коментара:
Постави коментар