Za neke ništa novo, reklo bi se, ali na Savindan 2012. godine u ogromnoj gužvi ljudi ispred i unutar Centra Sava ja takve nekako nisam uspeo da uočim. Čak su i oni suvi profesionalci, saobraćajna policija, radnici obezbeđenja, fotoreporteri i snimatelji i slično, delovali nekako svečanije, neki i veselije, a neki, usudim se reći, i blago ushićenije. U svakom slučaju, kao da niko nije bio ravnodušan i kao da nikome nije smetalo što baš u tom momentu naši rukometaši treba da pokušaju da slede primer Novaka i naših vaterpolista u istom danu, a sve njih je vezao jedan drugi događaj.
Svečana Svetosavska akademija, tradicionalna je svečanost povodom dana na koji obeležavamo sećanje na najveću istorijsku ličnost obrazovanja i utemeljivača naše Pravoslavne vere. Na ovoj svečanosti koja je zapanjujuće harmoničan kolaž naizgled nespojivih umetničkih pozicija, centzralni događaj je dodela tradicionalnih priznanja onima koji su svojim vanrednim aktivnostima obeležili obrazovanje u prethodnoj godini. Do centralnog događaja autor događaja nas je vešto i neprimetno vodio kroz pravo malo umetničko blago sastavljeno od fantastičnih horskih i solističkih pevača i instrumentalista, retoričara i plesača najrazličitijih žanrova, vešto kombinujući tradicionalno sa modernim, te se nešto jače od sat vremena programa naprosto provuklo kroz sve prisutne, tiho, kao senka koja nestaje u noći. To je ona priča u kojoj izgubiš osećaj za vreme i prepustiš se uživanju, pa makar se u tom momentu uspešno završavao i jedan od najuspešnijih nacionalnih sportskih dana.
Prepun parking, gužve na ulazima iako je protok prilično dobar i brz, gužve u sali i u parteru i na balkonu...naravno, nema slobodnih mesta. Veliki događaj je mogao da počne.
O spoju tradicionalnog i modernog, posebno na Savindan zaista je rečeno mnogo direktnih i indirektnih reči, ali u jednom trenutku ispred mene se sve na tu temu raščistilo - marketinška služba SPC na delu, kolega ali u svojoj uniformi. Ta jedna slika za mene je rekla daleko više nego sve izrečene reči na ovu temu. Da, itekako jedan uspešan pristup temu tradicionalnog i modernog...
Konačno i laureati izlaze na scenu uz gromoglasan aplauz publike.
Nekako se osećam ružno ako naglasim da su tada na scenu stigli moji omiljeni, moji favoriti...da, možda zaista zvuči pomalo ružno u jednoj takvoj fantastičnoj konkurenciji u kojoj su se izgubili pozitivi i komparativi. Zapravo, pozitiv se podrazumevao, komparativ je bila ulaznica na scenu i postojao je samo superlativ za sve izvođače. I sad ja tu, kao, nalazim sebi favorite....da, možda zaista treba da preskočim to i naprosto objasnim u tri reči šta je bilo sledeće - Viva Voh Choir!
Svečana Svetosavska akademija, tradicionalna je svečanost povodom dana na koji obeležavamo sećanje na najveću istorijsku ličnost obrazovanja i utemeljivača naše Pravoslavne vere. Na ovoj svečanosti koja je zapanjujuće harmoničan kolaž naizgled nespojivih umetničkih pozicija, centzralni događaj je dodela tradicionalnih priznanja onima koji su svojim vanrednim aktivnostima obeležili obrazovanje u prethodnoj godini. Do centralnog događaja autor događaja nas je vešto i neprimetno vodio kroz pravo malo umetničko blago sastavljeno od fantastičnih horskih i solističkih pevača i instrumentalista, retoričara i plesača najrazličitijih žanrova, vešto kombinujući tradicionalno sa modernim, te se nešto jače od sat vremena programa naprosto provuklo kroz sve prisutne, tiho, kao senka koja nestaje u noći. To je ona priča u kojoj izgubiš osećaj za vreme i prepustiš se uživanju, pa makar se u tom momentu uspešno završavao i jedan od najuspešnijih nacionalnih sportskih dana.
Prepun parking, gužve na ulazima iako je protok prilično dobar i brz, gužve u sali i u parteru i na balkonu...naravno, nema slobodnih mesta. Veliki događaj je mogao da počne.
Skoro sve je spremno, atmosfera izuzetna, na vrhuncu ili tu negde, i centralna mesta u prvom redu poseda državna i duhovna elita. Sada zaista može da se počne. Počinje se, naravno, intoniranjem himne i fantastičnom horskom interpretacijom.
O spoju tradicionalnog i modernog, posebno na Savindan zaista je rečeno mnogo direktnih i indirektnih reči, ali u jednom trenutku ispred mene se sve na tu temu raščistilo - marketinška služba SPC na delu, kolega ali u svojoj uniformi. Ta jedna slika za mene je rekla daleko više nego sve izrečene reči na ovu temu. Da, itekako jedan uspešan pristup temu tradicionalnog i modernog...
Ministar prosvete otvara kao domaćin Akademiju, te u svom uvodu napominje, pre svega, sa čime smo danas, tačnije u protekloj godini, pokazali koliko smo svesni nekadašnjeg napora da se uspostavi uopšte obrazovanje u srednjevekovnoj Srbiji. Bilo je tu primera obnavljanja, zidanja, preuređivanja i stavljanja u funkciju mnogo objekata i spisak je bio zaista impozantan. Impresivni su i podaci o tehničkom i tehnološkom opremanju i uzdizanju sistema obrazovanja po objektima i u celini i ova Akademija zaista je jedna kruna sveg dešavanja i bila bi šteta da se njome nije zaokružio sav taj napor. Za ministrom, na scenu su izašli razni umetnici i u gotovo neprekidnom nizu koji su najbolje oslikavali brojni aplauzi iz svih delova prepune sale, izveli odmeren, zabavan i tehnički savršen repertoar.
Konačno i laureati izlaze na scenu uz gromoglasan aplauz publike.
"Moj grad, ulice što sama prolazim..." na oduševljenje mlađeg dela publike zapevala je Ana Stanić odmah posle aplauza nagrađenima.
Nekako se osećam ružno ako naglasim da su tada na scenu stigli moji omiljeni, moji favoriti...da, možda zaista zvuči pomalo ružno u jednoj takvoj fantastičnoj konkurenciji u kojoj su se izgubili pozitivi i komparativi. Zapravo, pozitiv se podrazumevao, komparativ je bila ulaznica na scenu i postojao je samo superlativ za sve izvođače. I sad ja tu, kao, nalazim sebi favorite....da, možda zaista treba da preskočim to i naprosto objasnim u tri reči šta je bilo sledeće - Viva Voh Choir!
Na samom kraju smo znali da je to jedan naš veliki dan koji su obeležila do tada dva finala van Centra Sava i dve himne u Centru Sava jer se na na prve zvuke završne izvedbe Svetosavske himne čitava sala podigla na noge. Velik dan, veliki događaji, prepuna srca i mnogobrojni utisci zamršeni u bezglavoj jurnjavi kroz hiljade glava prisutnih u čekanju da se u danima koji dolaze, lagano srede. Zadovoljna lica polako izlaze napolje a tamo nas vest i o upravo izborenom trećem finalu sačekuje i širi onaj osmeh do kraja. E, to je dan za sećanje, dan u kome je bilo mesta za svakoga od nas. Možda je to tako i trebalo da bude na Savindan, jedan tako velik i tako dubok praznik koji je odavno prevazišao granice verskog oko nas, proširivši granice duhovnog u nama?
Нема коментара:
Постави коментар