Objektivom po Srbiji -Jarkovačko jezero, dva kilometra uživanja, za onoga ko to ume...

Ili...Ljukovsko jezero.

Kako ko voli da ga zove, neko po obližnjem selu Jarkovci, a neko po potoku koji je pregrađen branom da bi tu nastalo jezero. Pa ipak, kako god da ga zovemo, svi će u Inđiji i okolini znati da nam objasne gde je.

Naravno, jer i pored brojnih interesantnih detalja koji krase ovo mesto, neka četiri kilometra udaljeno jezero pogodno i za pecanje, ali i za kupanje, predstavlja nešto što zapravo zaokružuje ponudu u kojoj meštani, ali i gosti uživaju.

Iako mu je ta rekreativno sportska, pa i turistička uloga zapravo na neki način sekundarna, jer zapravo je navodnjavanje okolnih prostranih oranica, ali i potreba industrije u smislu tehničke vode, bila ideja vodilja kada se o jezeru razmišljalo, nama je danas itekako bitna ta druga uloga.

Nepunih dvesta metara dugačka brana, uspela je da od sredine sedamdesetih godina prošlog veka kada je podignuta, obuzda Ljukovski potok i akumulira njegov vodeni potencijal do te mere, da je dubina jezera upravo kod brane prema nekim  podacima čak deset metara, dok će se od mnogih čuti i cifre od pet do sedam metara, što ne menja mnogo na stvari.

Prosečna dubina jezera je između metar ipo i dva metra, što omogućava čitav niz zabavnih aktivnosti.

Širina jezera koja je pretežno oko tri stotine metara, naprosto mami na preplivavanje, ali i veslanje recimo, barem je mene inspirisao na tu pomisao gotovo svaki pogled na preku obalu.

Ipak, najimpozantnija od svih mera su dva kilometra koje je jezero zauzelo u svojoj dužini. Ova mera prosto postane neodoljiva kada se stane na bilo koje mesto na obali i pogleda se duž upravo te mere.

Gledano sa brane, pogled u jezero po dužini, ponudiće i jedan od onih pogleda za sećanje - pogled na Frušku goru, koji ima i veliki deo jezera u ravnici podno ove planine i Nacionalnog parka, ali nekako pogled u dužinu, a čak i oblik jezera po dužini, po meni će nadmašiti taj pogled na Frušku goru.

Mene je naprosto, na neki način, i kupila ta mistika koja zatitra na marginama slike koja se stvara dok stojim zagledan u jezersku daljinu, prateći pogledom porodicu labudova.

I, dakako, zavideći im ćutke...

Staze, bar one prave staze od nekog čvrstog materijala, zapravo nema.

Postoji put, prašnjav, a ne sumnjam i blatnjav, zavisno od vremena kada ga pohodimo, koji vodi delom uz vodu, a delom i kraj imanja pored obale, pa onda opet ka obali, ali taj put je pogodan samo za pešačenje.

Istina, prema kolotrazima koji su ostali iza onih koji su se hrabro, ili silom prilika, upustili u vožnju tim putem, ovde se koriste i automobili. Silom prilika kažem, jer taj put nas vodi i do nekoliko izgrađenih kućica koje se koriste za boravak na jezeru, a materijal je nekako trebalo i dovući tamo. No, za zadovoljstvo posedovanja vikend objekta i prirodne terase pred njim na ovakvom mestu, vredi malo i žrtvovati poneki amortizer, gumu i koji litar goriva. Većina tih kućica ima i svoj pristan za čamac, ili makar olakšan silazak u vodu i izlazak iz nje. Svaki od tih detalja u meni budi inspiracije na puno toga što voda nudi.

Ipak, ni čvrsti objekti pored same obale jezera nisu nimalo manje interesantni. Pogled na jezero koji se verovatno pruža sa tih kuća, uveren sam da je nešto što ne može da dosadi.

Među tim objektima je i jedan sazidan daleko ranije nego što se o jezeru i razmišljalo. U pitanju je dvorac Moja volja, koji bi imao i daleko veću vrednost i značaj da je kojim slučajem kraj njega bilo jezero, kako je to danas. Kako kaže legenda, baš ovaj dvorac je bio na najmanjem imanju Grofa Pejačevića, a pored ovog, imao ih je još devedeset devet, i sva je popio ili prokockao, no ovo je spasila jedna žena i njena volja, a celu legendu smo već objavili na linkovanoj stranici, pa da se ne ponavljamo sada.

Sve u svemu, čak i takav jedan dvorac, ovo bi jezero ulepšalo u ono vreme, možda čak i višestruko, i sasvim sigurno ovo imanje ne bi bilo najmanje vredno, kako legenda kazuje, da je tada bilo ovakvog jezera kraj dvorca.

Danas, u šetnji kraj jezera, lako je isprepletati u glavi maštom legende i neke moguće legende, kako bi to bilo tada, da je jezero postojalo. Iz takve maštarije bi nas razbudio samo poneki lepet krila čaplje koja poleće ili sleće na površinu jezera, ili pogled na labudove koji u porodičnoj šetnji gospodare jezerom ostavljajući za sobom simpatične male brazde....