Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

уторак, 31. мај 2022.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kaštel Marijeta, gostoprimljiva azijska gastronomska kultura u miksu sa tradicionalnom vojvođanskom

 Multietnička priča o Vojvodini, zapravo je prosto - priča o Vojvodini.

Dakle, nešto što znamo.

Nešto što podrazumevamo.

Nešto bez čega Vojvodina i nije Vojvodina.

E, tako je i sa Banatom. No, zašto onda spominjati ponovo multietničnost, na stranici koja će prikazati neki lep vojvođanski detalj?

Zato što je ovde jedan Azijat uspeo da sagleda kulturu života na ovom prostoru, i da začini tu kulturu detaljima iz azijatske kulture, pa tako obogaćenu životnu atmosferu, smesti u raskošnu ladanjsku banatsku kuću, te od nje napravi jedan raskošni doživljaj za sva čula, počev od ukusa, pa sve do oka kojim se posmatraju zvezde kroz teleskop u otvorenoj bašti.

Da, jedna zaista zanimljiva priča, koja je, pre svega, priča o čuvanju prirode, pa tek onda priča o ugostiteljstvu po kome je ovaj Kaštel poznat.

Zašto je primarno ovo priča o očuvanju prirode?

Pa, pre svega zato što ćete je čuti odmah od našeg domaćina.

Pre nego što ponudi šta se može pojesti, pre nego što ponudi prenoćište, pre nego što spomene muzej telefona ili vetrenjaču projektovanu na samom svanuću dvadesetog veka u onom čuvenom Ajfelovom projektnom birou, čijih je ruku delo i najčuveniji toranj na svetu.

Našem domaćinu je bitnije da naglasi kako je selo Šušara u kome se Kaštel Marijeta nalazi najčistije i najuređenije selo u državi, već godinama. 

Važnije mu je da kaže kako selo nema deponija, nema neočišćenih delova i džepova nigde, nema plastike koja ugrožava organsku proizvodnju i zdrav i prirodan način života na koji su meštani ponosni.

O gulašu na koji sam se namerio čuo sam tek pošto sam saznao kako sjajnu saradnju imaju sa komunalnom službom iz Vršca koji je nadležan za ovo područje, te kako su spremni svi u selu da još dugo godina brane i nose titulu najčistijeg i najprirodnijeg sela...

Takav je domaćin, i prosto je nemoguće ne razumeti od prve koliko je ovde svima značajno da razvijaju svoj turizam, ali pod uslovima neugrožavanja onoga što su stvorili, i što ljubomorno neguju i čuvaju.

Shodno tome, ono što se nudi kao svojevrstan dopunski sadržaj, zapravo je ponovo povratak prirodi u vidu posmatranja ptica preko dana, a zvezda po noći, teleskopom, dakako, ali i pešačkih i biciklističkih tura kroz Deliblatsku peščaru na čijem se obodu Kaštel smestio, te orjentiringu ili naprosto u udisanju prirode koja je ovde, ponekad pomislim, možda i najraskošnija, posebno u Zagajičkim brdima.

Veoma neobičan, i pre svega nesebičan pristup ideji turizma.



Atributi koji odlikuju čitav kraj su brojni. 

Šarolikost tih atributa još je impozantnija od njihovog broja, jer ako poželimo nešto urbanije u jednom trenutku, nedaleko odavde su Vršac i Bela Crkva, ali ako nam je do nečeg drugog, gotovo sve nam je na raspolaganju, skoro podjednako blizu.

Dunav i jedno od njegovih najširih mesta, udaljen je svega nekoliko kilometara, te ako želimo dalje u avanturu, možemo i atraktivnom skelom da pređemo podno Ramske tvrđave, te nastavimo dalje u istočnu Srbiju.

Ipak, ljubitelji srednjevekovnih utvrda ne moraju prelaziti reku, jer podjednako senzacionalna, danas je i Kula na Vršačkom bregu, dok je za one koji imaju malo miroljubiviji stav o istorijskim građevinama, dvorac Bisingen, na svega nekoliko kilometara udaljenosti, izbor koji će pamtiti dugo.

Naravno, Banat, a posebno ovaj njegov deo, prepun je jezera i dvoraca, tako da sam izdvojio samo ono najbliže, što kvalifikuje ovaj Kaštel kao možda i idealnu bazu za obilazak čitavog kraja.

I konačno, nekoliko reči o miru koji karakteriše ovo mesto.

Mir je nekako...neobičan. 

Možda se može na trenutke učiniti i da je nedoživljen.

Teško da se dođe, a da nije bar nekoliko stolova zauzeto, pa čak i da se nešto ne proslavlja, ali je i pored toga nekako mirno.

I, sve je nekako smirujuće, kud god da se pogleda naokolo.

Kao da je tako i zamišljeno, tako dizajnirano sa namerom.

Od dečijih sadržaja, najuočljiviji su livada i dečija mašta...onaj zaboravljeni imperativ nekih davnašnjih vremena kada decu nije vaspitavao internet i plaćeni animator, već su osvajala nova prostranstva u znojavom dahu bezbrižnosti u kojoj su odrastala.

I to bi, pored insistiranja na očuvanju prirode, možda bio i najsnažniji utisak koji ponesem odande svaki put. Posle tih utisaka sleduje sve ostalo...i ta savršena okolina i sa svojim sadržajima, i ta kulunarska ponuda, i taj mir koji je pravi lajtmotiv tokom boravka ovde, primetan na svakom koraku...

Da, to je mesto na kome bih rado posmatrao zvezde, mesto na kome bih rado dete posmatrao kako trči i smišlja samo sebi zabavu na tom mirnom prostranstvu, prostranstvu kao jedinstveno skrojenom, a za svakoga od nas ponaosob...





































Нема коментара:

Постави коментар