Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

понедељак, 5. мај 2014.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Bisingen, vojvođanski dvorac, a nigde potpisa Dunđerskih!

O da, i to čudo postoji. Vojvodina ima dvorac, i to veliko zdanje sa velikim parkom, veštačkim jezerom, kapelom i drugim objektima, a sve to nikada nije pripadalo barem u jednom trenutku nekome iz porodice Dunđerski...iako od sve porodice definitivno u slučaju zamkova u Vojvodini pričamo samo o Lazaru Dunđerskom.
E, dakle, putem od Pančeva prema Vršcu može se štošta zanimljivog videti, ali definitivno najinteresantniji je Vlajkovac, odnosno dvorac Bisingen.
Ruina, u svakom slučaju, ali - izuzetno zanimljiva ruina.
Moguće je da prelepa, rekosmo, ruina, skriva u sebi neke neispričane priče koje nikada nisu stigle da postanu legende, ali ono što je sigurno, jeste činjenica da čim ugledamo ovo zdanje, nešto u nama odmah počinje da piše neke maštovite priče.
Da zamišlja sjaj aristoktatije smeštene usred ravnice koji krije nekakve tajne vezane za porekla, dvoboje, zabranjene ljubavi ili kockanja...one priče kakve naši dvorci umeju pričati.
I, neka i nema ničega od toga u istoriji ovog dvorca, ali koliko god ga puta vidim, mislim da se u meni stvori nekakav početak neke priče, seme neke legende, jer dvorac Bisingen je naprosto takav...
Mističan i zanimljiv, neodoljiv na neki način.


Priča o dvorcu počela je u drugoj polovini devetnaestog veka u trenutku kada je grof Đerđ Močonji ugledao u ovom delu Banata svoj san u vidu dvorca.
Izuzetno lep arhitektonski, dvorac je ugledao svetlost dana daleke 1959.godine, ali nije ga krasio grb porodice Močonji, već porodice Bisingen-Nipenberg u čije je vlasništvo dospeo kroz miraz. 
Nažalost, ni taj grb nije dugo stajao između ljiljana na kupoli, već je odatle skinut, verovatno negde u doba kada je i oduzet posle Drugog svetskog rata u opštoj nacionalizaciji u kojoj su svim veleposednicima oduzeti gotovo svi segmenti imovine.
Uz dvorac, odneti su i prateći objekti sa kapelom, te park sa jezercem i skulpturama.
Dvorac je tada kročio na put kojim se postaje ruina.
No, već rekosmo...jedna zanimljiva i na neki način neodoljiva ruina.
Oronuo, bez adekvatnog održavanja decenijama, prosto je neshvatljiva ideja njegovog oduzimanja nemačkoj aristokratiji, a potom prepuštanje oduzetog propadanju.
Može li se šta tu popraviti?
Jako teško, naprosto je skoro nemoguće zamisliti okolnosti pod kojima bi neko uložio u projekat restauracije ovako nečega, na relativno zabačenom putu za...pa, nije baš za nigde, ali u nekom komercijalnom smilu samoodrživosti tako restauriranog objekta, gotovo da je baš tako.

Ipak, prođimo malo njime, pre nego što ga zaborav i zub vremena potpuno izbrišu sa lica zemlje...























1 коментар:

  1. Fantasticne fotografije!Odusevljena sam.Oduvek mi je bila zelja da posetim taj dvvorac i vidim njegovu unutrasnjost.Ovaj dvorac mi se najvise dopada u celoj Vojvodini.Zao mi je samo sto nije rekonstruisan.Veliki pozdrav umetniku koji je snimio fotografije,zaista su vredne paznje!

    ОдговориИзбриши