Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

четвртак, 19. мај 2022.

Objektivom po Srbiji - Kumova vodenica, kada ne znaš da li je starija vodenica ili kumstvo

Vodenični kamen melje...trenjem o drugi vodenični kamen.

Pokreće ga snaga vode koja na minijaturnom vodopadu, sabijena sužavanjem u svojevrstan levak, dovoljnom snagom udara u lopatice, te tako okreće osovinu, a preko nje i vodenične točkove.

Zvuči prosto.

I jeste, ako želimo samo da shvatimo kako je neko, napravio nešto.

No, za napraviti, to je već nešto sasvim drugo, uglavnom potpuno suprotno od prostog.

Pogotovu za vreme sedamnaestog i osamnaestog veka, od kada verovatno datira poslednja u nizu vodenica na reci Toplici, pre njenog ušća u Kolubaru.

Interesantno je da je na svom toku, tek nešto od 25 kilometara dugom, od izvora u Banja Vrujci, ova reka u proseku na skoro svakom kilometru toka imala po vodenicu.

Vreme i način života su polako gasili jednu po jednu, a mlevenje žita i kukuruza se selilo u industrijske pogone, te ne čudi što je vremenom i ova vodenica gotovo pala u zaborav i umalo je nije uništio zub vremena.

Naglo slabljenje feudalne strukture turske srednjevekovne države, uticalo je da imućni Turci predosetivši skori slom dotadašnjeg načina života, rasprodaju svoju imovinu domaćim imućnijim ljudima, te je tako jedan od najpoznatijih i najviđenijih dobrostojećih gazda onog vremena, kupio i ovu vodenicu od Turaka, ali potkraj života ju je mogao, zajedno sa preostalim imetkom od koga je najznačajniji hotel Grand u Valjevu, ostaviti naslednicima, jer niko još nije savladao veštinu odnošenja materijanog dobra sa sobom posle smrti, naravno.

Najviše što je mogao, jeste da im u amanet ostavi obavezu da čuvaju vodenicu u Markovoj crkvi, te da čeketala na vodenici nastave da melju brašno još dugo.

I, nije uspelo...neko vreme su se naslednici držali amaneta, no nakon toga su ga odbacili i prodali vodenicu.

Sudbinu odbačenog amaneta je, vremenom doživela i sama vodenica, te iako je dosta dobro radila neko vreme, u jednom je momentu napuštena, a u sledećem periodu i zapuštena.

Izgledalo je kao da joj spasa nema, kao i mnogim drugim vodenicama.


Na drugoj strani, suprotnoj od mračne strane vremena, nastajalo je nešto drugo.

Kumstvo. 

Tačnije, staro kumstvo.

Danas je većini teško razumeti da je institut kumstva, koji se na ovim prostorima neraskidivo vezuje za izbor najboljeg druga, odnosno drugarice, zapravo od pradavnina bio malo drugačiji.

Velika pažnja se poklanjala kumstvu oduvek, a jedan od zaštitnih mehanizama da neko od mladih neće svojom plahovitošću ili nezrelošću započeti neozbiljno kumstvo ili, još gore, uništiti stečeno porodično nasleđe upravo vezano za kumstva dokazana vremenom, bio je upravo - staro kumstvo.

Staro kumstvo podrazumeva da se uglavnom mladenci sami prepoznaju i biraju po slobodnoj volji, dok se za kuma znalo unapred. Onaj ko u kumovskoj porodici preuzme tu obavezu kao sledeće koleno, biće onoj drugoj porodici svakako kum.

Sa jedne strane lepo, sa druge strane nemogućnost izbora najboljeg druga ili drugarice za taj svečani čin. Negde odbačen, negde i dalje negovan, tek institut starog kumstva je oduvek počivao na dokazanom prjateljstvu među porodicama okumljenim u davninama, koje se negovalo i prenosilo na sledeće generacije.

I tako su dva kuma, iz starog kumstva, započeli svoju ortačku priču, priču koja je ne samo dokazala staro kumstvo, već je i poput svojevrsnog Feniksa uzdigla jednu vodenicu na savremenu turističku kartu Zapadne Srbije

Zajednički ulog, ali i ogromna skupljena moba, te godina iscrpnog rada, bili su dovoljni za današnji rezultat vidljiv i kroz aspekt osnovne namene u kome je ovo jedina vodenica koja sa čak tri točka melje brašno, ali i turističkog aspekta u vidu restoranske i smeštajne ponude kompleksa u etno vajatima.

Mobilijar za decu, dovoljno parking prostora, autentična kuhinja, te integralno brašno koje sve više postaje hit u današnje vreme, argumenti su za posetu ovom prelepom prostoru, i ti argumenti se sve češće nalaze u agendama jednodnevnih, ili vikend izleta u ovu lepotu usred prirode kojoj mogu pozavideti i najveći turistički centri. 

I na kraju, otkud naziv Kumova vodenica?

Pa, Jeremića vodenica je ime koje joj je narod dao u doba kada niko sumnjao nije da će ova vodenica mleti budućim generacijama, pod čvrstim upravljanjem ovog veleposednika, no sa pomalo neetičnim zanemarivanjem amaneta, te kasnijom prodajom, i ovaj naziv nije trebao da ostane kao podsetnik na takva dešavanja.

I onda, kad već treba kumovi kao novi vlasnici da daju neki naziv, setiše se da daju naziv koji sve objašnjava - kumova vodenica.

Jer, kako reče jedan od vlasnika, ko god da me pita čija je, ja kažem - kumova.

A njega kad pitaju, on kaže isto to...

I tako ostade naziv, Kumova vodenica.

Da čeketa i melje, da čuva tradiciju i vodeničarstva i starog kumstva, još mnogo, mnogo generacija...

































Нема коментара:

Постави коментар