Objektivom po Srbiji - Manastir Stara Pavlica, zagonetka sastavljena od enigmi

Kako i naslov reče...zagonetka u kojoj se prepliću zagonetke.

Enigme.

Kao da je izraz bitan, zar ne?

U svakom slučaju, malo se toga zna, a poprilično se naslućuje, zaključuje, veruje.

Jer, ne zna se puno toga.

Kada je građen manastir od koga je danas ostala jedino crkva, ne zna se ni približno, a kamoli pouzdano.

Takođe se ne zna ni ko ga je gradio. Pa čak ni ko mu je ktitor bio.

Ne zna se ni kome je posvećena crkva, niti koja joj je slava.

Ne zna se ni kada, a niti od koga je stradao manastir, iako oko svega ovoga postoje neka nagađanja.

U tom smislu, na osnovu analogija, naučnici koji su se bavili ovim svojevrsnim fenomenom, zaključuju da je manastir nastao mnogo pre njegovog prvog pomena u spisima. A, obzirom da je spomenut tek kod Stefana Prvovenčanog, i to kao metoh manastira Studenica, zaključak je da je ovaj manastir, odnosno manastirska crkva, nastao u prednemanjićkom dobu, negde sa kraja devetog, ili početka desetog veka.

Trobrodna bazilika viđena je arhitektura kod grčkih crkava, pa se i prisustvo vizantijskog verskog nasleđa u ovim krajevima može dovesti u vezu sa ovim manastirom.

Dakle, moglo bi biti reči o vizantijskoj crkvi kao izvornom objektu oko koga je vremenom nastao i manastir za koji se pretpostavlja da je posvećen svetom apostolu Pavlu.

U selu Pavlica, nadomak Raške.

Sad, eto, koliko tu ima zaključaka na osnovu pretpostavki, toliko cela ova priča o istorijatu drži vodu, naravno.

Srećom, istorijat manastira nije ono što je najupečatljivije kod njega, nikako...

Najupečatljivije je ono što se vidi.

Kada se pogleda ka njemu, i kada se popne gore...

Pogled je zaista ono što ostavlja bez reči.

Odakle god da se pogleda put Stare Pavlice, vide se crkva i zvonik na visokoj steni, kako dominiraju nad dolinom Ibra. Položaj je izuzetno dobro odabran, ako se želelo da se manastir vidi, a ne da bude sakriven.

Ipak, možda je još impozantniji pogled odozgo, sa terase pred crkvom, na kojoj se nalazi zvonik sa kadionicom. Pogled, ma na koju stranu da ga uputimo, otkriva veličanstven prizor. 

Na neki način možda i najupečatljivije u tom pogledu, jeste pruga koja prolazi neposredno ispod stene na kojoj stoji manastir.

Metaforički, ta pruga kao da simbolizuje otpornost manastira na vekove, kao i na njegovu uklopivost u novo doba. No, upravo ta pruga je sa početka dvadesetog veka kada je nastajala, i najveći uzrok propadanja delova manastira. Jer, napredak nije uvek poštovao tradiciju i kulturnu baštinu, a moguće je da tadašnje neimare nije puno ni zanimao manastir o kome se ne zna ništa, koji je toliko jedinstvene arhitekture kod nas, da je naprosto jedinstven, te ga se u tom smislu nema sa čime ni uporediti.

Moguće da ga je tako nekada neko i video, te ga poput nečeg tuđeg, nije ni previše poštovao.

Sreća se ovom manastiru osmehnula, i danas je crkva ipak delimično restaurirana i obnovljena, sačuvani su i ikonopisi i umetnost koja je vremenom nastajala ovde, jer nisu sve freske iz istog doba, već su u različitim epohama nastajale.

Istina, uz velike manastire kakvi krase Srbiju, teško je govoriti ovde o manastiru, bar u smislu kulturno istorijskog spomenika od velikog značaja, ali zato jedan romantični trenutak može uvek da se doživi kada se popne na crkvenu terasu i udahne vazduh baš na ovoj koti, i baš na ovoj nadmorskoj visini.

Jednom rečju, upravo ovde.

I ne, nemoguće je ne doživeti nešto lepo tu gore, i nemoguće je zaboraviti tih par desetina minuta provedenih tu, na vrhu nekih nagomilanih vekova, nekih istorijskih tajni i nagađanja.

I da, ovo jeste jedna od lepših pozornica istorije, mesto gde je možda skrivan podivljali velikaš Nikola Altomanović posle svog zarobljavanja....a, možda i nije.

Mesto koje je nastradalo pred turskom najezdom u vreme kada i manastor Gradac...a, možda i nije.

I, možda je puno toga još, a možda i nije, ali je tu.

Prelepo i jedinstveno.

I očekuje nas da podelimo pola sata svog života sa tim mestom. 

Onih pola sata kojih se sećamo zauvek.

Deluje da je dugačak put do gore.

Zapravo je zanimljiv na svoj način, i dužina puta kao da je odmerena da mu da jedan zgodan epitet, takav da bi se mogao doživeti i kao put svojevrsnog hodočašća.

Onaj put koji svojim fizičkim naporom prelaziš, radi svog duhovnog mira.

Ne pretežak, ali ne baš ni u dva koraka.

Ima i poneki metar dužine, a i poneki visine da se pređe.

Preko staze koja nije od žute cigle, i ne vodi u magučni Oz.

Preko staze napravljene od starih železničkih pragova.

Značajnijih od žute cigle u ovom slučaju.

Baš kao i nagrada na kraju tog puta....

I u daljini, negde tamo kuda se moćni Ibar zaputio, ustremili su se vrhovi, a najdominantniji od njih krije i stari srednjevekovni grad Brvenik.

Ostatke utvrđenja zapravo.

Neznatne i neuređene.

No i samo pozicioniranje nekadašnjeg stražarskog utvrđenja, baš naspram Manastira, govori o važnosti puta ovog u nekom davnom dobu.

Konačno, vremenom je stigao i asfalt, i pruga, i ovaj pravac je dobio nekakav drugačiji značaj.

Danas ovde možeš tu istoriju osetiti kada udahneš lagani povetarac koji se probija, zažmuriti i moguće je da odjednom protutnje vekovi kroz samo jedan udah zatvorenih očiju.

A možda i neće...i, možda to ne osetimo.

No, možda se i zaljubimo baš ovde, na ovoj prirodnoj terasi, u nekog kraj sebe, ili jednostavno - u sve ovo oko nas.

Objektivom po Srbiji - Zmajevačka jezera, kad jedan upropasti prirodu, a drugi je ulepša....

Da nas ne zbuni naziv - ne idemo u nekakvu zemlju zmajeva da tražimo provod na jezerima, već je reč o rekreativno sportskom i turističkom kompleksu u neposrednoj blizini Zmajeva, mesta nadomak Novog Sada. Kada kažem nadomak, to je relativna stvar. Na globusu, to je jedan nokat udaljenosti, a ako kreneš peške, pa čak i biciklom...uzeće deo dana svakako. A, ako je to zbunjujuće, recimo da je bliži možda Vrbas, kome administrativno i pripada ovo mesto. Pa, da onda ne bude zabune, jelte...

Elem, kako god da gledamo, u neposrednoj blizini Zmajeva, danas su se smestila neka jezera svojevremeno nastala kopanjem gline za proizvodnju opeke u tadašnjoj ciglani. Zapravo, oko ideje ciglane je svojevremeno nastao i kombinat koji je radio u neko doba kada je sve u nekadašnjoj velikoj državi radilo, a zamro onda kada je gotovo sve što je tada radilo, zamrlo. Sledeći sudbinu većine društvenih preduzeća, posle prestanka rentabilnosti u radu, usledila je privatizacija.  Pokazalo se, veoma uspešna, bez obzira što se ponekad čuje o nekakvim kontroverzama vezanim za deo te privatizacije, koje sudski epilog nije video kao osnovane.

Nekadašnji kombinat, ali i zemljište nekadašnje ciglane, pod novom menadžerskom palicom, ponovo radi, i većinu proizvodnje izvozi. Ovako nešto je moguće jer je u osnovi privatizacije i postojala privredna spona sa zapadnoevropskim tržištem, na kome je već poslovao stariji rođak budućih vlasnika kompleksa. U svakom slučaju, posrnuli privredni kompleks je dovoljno dobro proradio, da su vlasnici, kada su spoznali da se unutar kupljene nepokretne imovine, nalaze i ova jezera na kojima je sporadično pecano, ali bez nekog organizovanog održavanja ili kakve ozbiljnije ekonomske eksploatacije. Vlasnici zaokupljeni svojim primarnim poslom, odlučuju da upravljanje ovim resursima, izuzev jednog koji koriste za svoje proizvodne potrebe, povere drugima, entuzijastima sa štapom za pecanjem i vizijom jedne šire slike.

Da, ta se formula pokazala kao dobar ulazak u jednu sasvim novu, neobičnu i nadasve neuobičajenu priču u kojoj očito treba samo pratiti put od žute cigle...

I, baš jedan takav put, mada ne takav kao u Ozu, dovede namernika na glavnu atrakciju Zmajevačkih jezera, na ribolovno jezero. Lično, nisam ljubitelj, a kamoli nekakav pasionirani pecaroš, ali umem da uživam u nečijem uživanju, a baš ovde je na prvi pogled već lako zamisliti koliko ovde ljudi uživaju kada dođu.

Dakako, pecanje na nekom veštačkom jezeru i nije nekakav kuriozitet, već naprotiv, vrlo rasprostranjena slika kod nas, ali u tome negde i leži intriga iz koje potiče jedinstvenost ovog mesta, makar za mene.

Komfor i posvećenost obezbeđivanju komfora pecarošima, mene je zaista fascinirao u neku ruku. O tome ćemo malo da proćaskamo, iako nam je i turistička komponenta detalj koji se neminovno nameće kada su Zmajevačka jezera u pitanju.

Ribolov je aktivnost koja se ovde plaća, kao i na većini organizovanih ribolovnih područja. To nije novina, a još manje jedinstvenost. Upravo suprotno - ono što se dobije za taj novac, jeste ono što u neku ruku fascinira, ali svakako ostavlja utisak. Dodatni sadržaji koji su na raspolaganju ribolovcima, ili tek namernicima poput moje malenkosti, najuočljiviji su u restoranskom kompleksu koji je, bar za sada, i napravljen zarad interne upotrebe upravo samih ribolovaca. njima je ovde na raspolaganju sve da sami sebi spreme hranu i usluže se njome. Da, restoran je nešto drugo od onoga na šta smo uglavnom naučili.

Ono što ostaje nejasno, jeste šta tačno ribolovci stavljaju na neki od ponuđenih im roštilja, obzirom da su pravila pecanja jasna - ne postoji način da se ulovljena riba otkupi. Mora se vratiti u vodu čim pre. Apsolutni akcenat na sportskom ribolovu!

I, kada iz restoranskom ambijenta krenemo dalje, zamišljajući kakvo li je uživanje spremiti sebi kakav roštilj, a onda sesti na prostranu terasu i uživati u pogledu tokom jela, uočavamo sledeće komponente jedinstvenosti ovog kompleksa.

U pitanju su izgrađena mesta za pecanje, numerisana, ali i podržana malom drvenom kućicom za odmor. Dva kreveta, istina na sprat i bez posteljine, ne garantuju luksuz i komfor, naprotiv, više je reč o asketskoj viziji korišćenja, ali su zato uz korišćenje vreće za spavanje, ali i vlastite donesene posteljine, mnogi ribolovci ovde proveli neke od svojih srećnih dana tokom kojih ne moraju kući, eto, čak ni da bi spavali.

Stoga, jedna dnevna dozvola za pecanje u svoju cenu uklapa i smeštaj i ishranu u vidu određenih ograničenja, ali ako to znamo, pa se pripremimo pred dolazak, neće ništa zasmetati. Što se mene tiče, zaista jedinstveno.

I konačno, ova jezera se nalaze neposredno uz tok reke Jegričke, ako je možemo nazvati baš rekom, a naročito tokom zbog njenih specifičnosti obzirom da nije reč o pravoj reci sa svojom maticom u vodotoku, tako da se i sama šetnja ovim jezerima može proširiti na najmanje jednako lepe deonice. Pored glavnog jezera za pecanje, postoji i poprilično divlje jezero za kupanje koje lokalno, mahom mlađe stanovništvo, koristi za rashlađivanje tokom letnjih vrućina. U ovom jezeru predviđeno za pecanje, kao i u ostalim jezerima ovde, dno je od gline, tako da blata kao i da nema. Poprilično jedinstveno u odnosu na ono što je uobičajeno.

Postoji i jezero koje za proizvodnju eksploatišu vlasnici sadašnjeg privrednog društva, ali je u smislu šetnje pokraj vode, i ovo jedna zanimljivost.

I na kraju, ko poželi da provede ovde neki udoban vikend recimo, može to da učini u nekom od nekoliko apartmana sa veoma interesantnim nameštajem, a naročito terasom sa ozidanim roštiljem. Turizam u povoju, ali naziru se konture...

Restoran i terasa namenjeni korisnicima dozvola za pecanje.

Neobičan stav ljudi koji tako posvećeno upravljaju ovim ribolovnim područjem uz blagoslov vlasnika.

Terasa u momentu kada sam posetio ovaj kompleks, još je čekala renoviranje poda, ali ne sumnjam da će sa prvim lepim danima zasijati punim sjajem i kapacitetom.

Ribolovne pozicije sa svojom infrastrukturom...da, a ako se nekome učini da je to prejak izraz, neka zapita ribolovce koliko im sve to što dobiju znači, i vide li oni to upravo kao infrastrukturu.

Utisak m je da se ovome posvetio neko ko je krenuo iznutra, kao ribolovac, osluškujući upravo svoje ribolovačke potrebe.

Toalet je ono što se rešava, koliko čujem, jer sadašnje rešenje obuhvata zajedničke jedinice.

Podsetnik na takmičenja u minulim godinama.

Nemam pojma ko je šta tu dobio, ali pehari u kancelariji koja se koristi poput recepcije, govore o takmičarskoj tradiciji.

I evo izbliza jedne jedinice za ribolovce. Enterijer i eksterijer.

Skromno, ali funkcionalno, posebno u trenucima popodnevnog odmora.

I, onaj luksuzniji deo priče. 

Apartman, i obilazak tog apartmana koji počinje pogledom sa terase i terasom...

Uobičajeno ekonomično korišćenje prostora nam govori o dvoetažnom rešenju u kome se na spratu nalazi spavaći deo, dok se u prizemlju nalaze prostorije za dnevni boravak, kupatilo i kuhinja.

Sve je urađeno u jednom dominirajućem, gotovo arogantno dominirajućem rustikalnom stilu u vidu fantastično obrađenog masivnog drveta.

Zaista impresivno.

I, negde pred odlazak iz kompleksa, nekoliko pogleda na ostala jezera, na ono za kupanje, a potom i na ono koje koristi privreda.

Pogled je lep, iako me nikako nije privukla pomisao da se okupam katkad bez obzira na vrućinu, ali mi zato nimalo nije smetalo da uživam u pogledu na vodu i labudove koji su njome gospodarili,

Šta tačno rade ove rotirajuće lopatice, neka ostane tajna...rekoh sebi.

U svakom slučaju, stvaraju buku koja me privukla.

Tajnu nisam otkrio, no ne sumnjam da će to poći za rukom nekome od čitalaca, a ostali neka, baš poput mene, uživaju u pogledu bez konkretnijih saznanja. 

😀