Objektivom po Srbiji - Manastir Stara Pavlica, zagonetka sastavljena od enigmi

Kako i naslov reče...zagonetka u kojoj se prepliću zagonetke.

Enigme.

Kao da je izraz bitan, zar ne?

U svakom slučaju, malo se toga zna, a poprilično se naslućuje, zaključuje, veruje.

Jer, ne zna se puno toga.

Kada je građen manastir od koga je danas ostala jedino crkva, ne zna se ni približno, a kamoli pouzdano.

Takođe se ne zna ni ko ga je gradio. Pa čak ni ko mu je ktitor bio.

Ne zna se ni kome je posvećena crkva, niti koja joj je slava.

Ne zna se ni kada, a niti od koga je stradao manastir, iako oko svega ovoga postoje neka nagađanja.

U tom smislu, na osnovu analogija, naučnici koji su se bavili ovim svojevrsnim fenomenom, zaključuju da je manastir nastao mnogo pre njegovog prvog pomena u spisima. A, obzirom da je spomenut tek kod Stefana Prvovenčanog, i to kao metoh manastira Studenica, zaključak je da je ovaj manastir, odnosno manastirska crkva, nastao u prednemanjićkom dobu, negde sa kraja devetog, ili početka desetog veka.

Trobrodna bazilika viđena je arhitektura kod grčkih crkava, pa se i prisustvo vizantijskog verskog nasleđa u ovim krajevima može dovesti u vezu sa ovim manastirom.

Dakle, moglo bi biti reči o vizantijskoj crkvi kao izvornom objektu oko koga je vremenom nastao i manastir za koji se pretpostavlja da je posvećen svetom apostolu Pavlu.

U selu Pavlica, nadomak Raške.

Sad, eto, koliko tu ima zaključaka na osnovu pretpostavki, toliko cela ova priča o istorijatu drži vodu, naravno.

Srećom, istorijat manastira nije ono što je najupečatljivije kod njega, nikako...

Najupečatljivije je ono što se vidi.

Kada se pogleda ka njemu, i kada se popne gore...

Pogled je zaista ono što ostavlja bez reči.

Odakle god da se pogleda put Stare Pavlice, vide se crkva i zvonik na visokoj steni, kako dominiraju nad dolinom Ibra. Položaj je izuzetno dobro odabran, ako se želelo da se manastir vidi, a ne da bude sakriven.

Ipak, možda je još impozantniji pogled odozgo, sa terase pred crkvom, na kojoj se nalazi zvonik sa kadionicom. Pogled, ma na koju stranu da ga uputimo, otkriva veličanstven prizor. 

Na neki način možda i najupečatljivije u tom pogledu, jeste pruga koja prolazi neposredno ispod stene na kojoj stoji manastir.

Metaforički, ta pruga kao da simbolizuje otpornost manastira na vekove, kao i na njegovu uklopivost u novo doba. No, upravo ta pruga je sa početka dvadesetog veka kada je nastajala, i najveći uzrok propadanja delova manastira. Jer, napredak nije uvek poštovao tradiciju i kulturnu baštinu, a moguće je da tadašnje neimare nije puno ni zanimao manastir o kome se ne zna ništa, koji je toliko jedinstvene arhitekture kod nas, da je naprosto jedinstven, te ga se u tom smislu nema sa čime ni uporediti.

Moguće da ga je tako nekada neko i video, te ga poput nečeg tuđeg, nije ni previše poštovao.

Sreća se ovom manastiru osmehnula, i danas je crkva ipak delimično restaurirana i obnovljena, sačuvani su i ikonopisi i umetnost koja je vremenom nastajala ovde, jer nisu sve freske iz istog doba, već su u različitim epohama nastajale.

Istina, uz velike manastire kakvi krase Srbiju, teško je govoriti ovde o manastiru, bar u smislu kulturno istorijskog spomenika od velikog značaja, ali zato jedan romantični trenutak može uvek da se doživi kada se popne na crkvenu terasu i udahne vazduh baš na ovoj koti, i baš na ovoj nadmorskoj visini.

Jednom rečju, upravo ovde.

I ne, nemoguće je ne doživeti nešto lepo tu gore, i nemoguće je zaboraviti tih par desetina minuta provedenih tu, na vrhu nekih nagomilanih vekova, nekih istorijskih tajni i nagađanja.

I da, ovo jeste jedna od lepših pozornica istorije, mesto gde je možda skrivan podivljali velikaš Nikola Altomanović posle svog zarobljavanja....a, možda i nije.

Mesto koje je nastradalo pred turskom najezdom u vreme kada i manastor Gradac...a, možda i nije.

I, možda je puno toga još, a možda i nije, ali je tu.

Prelepo i jedinstveno.

I očekuje nas da podelimo pola sata svog života sa tim mestom. 

Onih pola sata kojih se sećamo zauvek.

Deluje da je dugačak put do gore.

Zapravo je zanimljiv na svoj način, i dužina puta kao da je odmerena da mu da jedan zgodan epitet, takav da bi se mogao doživeti i kao put svojevrsnog hodočašća.

Onaj put koji svojim fizičkim naporom prelaziš, radi svog duhovnog mira.

Ne pretežak, ali ne baš ni u dva koraka.

Ima i poneki metar dužine, a i poneki visine da se pređe.

Preko staze koja nije od žute cigle, i ne vodi u magučni Oz.

Preko staze napravljene od starih železničkih pragova.

Značajnijih od žute cigle u ovom slučaju.

Baš kao i nagrada na kraju tog puta....

I u daljini, negde tamo kuda se moćni Ibar zaputio, ustremili su se vrhovi, a najdominantniji od njih krije i stari srednjevekovni grad Brvenik.

Ostatke utvrđenja zapravo.

Neznatne i neuređene.

No i samo pozicioniranje nekadašnjeg stražarskog utvrđenja, baš naspram Manastira, govori o važnosti puta ovog u nekom davnom dobu.

Konačno, vremenom je stigao i asfalt, i pruga, i ovaj pravac je dobio nekakav drugačiji značaj.

Danas ovde možeš tu istoriju osetiti kada udahneš lagani povetarac koji se probija, zažmuriti i moguće je da odjednom protutnje vekovi kroz samo jedan udah zatvorenih očiju.

A možda i neće...i, možda to ne osetimo.

No, možda se i zaljubimo baš ovde, na ovoj prirodnoj terasi, u nekog kraj sebe, ili jednostavno - u sve ovo oko nas.