Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

недеља, 13. новембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Manastir Gradac, najviše što je jedna kraljica mogla dati narodu koji joj je suđen

Možda malo rogobatno zvuči, da je nekoj kraljici neki narod suđen, znam, ali ipak, se može tako nešto i reći. Jer, kada jednoj kraljici koja je po ocu ugarsko vizantijskog, a po majci sicilijansko francuskog porekla, udajom za jednog od najznamenitijih srpskih srednjevekovnih kraljeva, dopadne u čast i dužnost da vlada srpskim narodom, te u njemu provede i okonča svoj život, onda možemo zaista reći da joj je srpski narod suđen.

Istini za volju, poreklo ove kraljice, supruge jednog, i majke dvojice srpskih srednjevekovnih kraljeva, nije tačno dokazano nikada, već se teorije o njenom poreklu izvode iz dosta posrednih nematerijalnih dokaza, no jedno je sigurno. Odakle god došla, u sredjevekovnoj Srbiji je pronašla svoj dom, a njeni podanici su pronašli kraljicu o kojoj su lepo zborili.

Ono što neumitno ostaje za Jelenom Anžujskom, je zaostavština, i duhovna i materijalna, jer je ona ktitor i tvorac manastira Gradac, jednog od najznačajnijih i najlepših srpskih manastira. I ponovo, ako se budemo vratili na margine materijalnog dokazivanja, nema jasnih dokaza da je samo ona bila zadužbinar, već je lako moguće da je to bio i njen suprug, Kralj Uroš Prvi Veliki. No, ponovo nas nedostatak dokaza dovodi u nedoumicu i oko toga, jer prema dostupnim podacima, zajedno nisu mogli dovršiti manastir, jer je kralj u to doba već bio svrgnut sa vlasti i zamonašen daleko od njega, i to je objektivno mogla učiniti samo Jelena Anžujska.

Prvi koraci kroz manastirske dveri, među niske bedeme koji opkoljavaju manastir, pokazaće nam da je poreklo kraljice, njeno zadužbinarstvo ili sa-zadužbinarstvo zaista jedna nevažna stvar, koja je ustuknula u momentu pred lepotom prizora koji nas okružuje.

Kamenom popločana staza koja vodi kroz fantastičan vrt od umetnički održavanih tuja i drugog ukrasnog rastinja, te ogromnog stabla pod čijom bi se krošnjom mogli skloniti od sunca ili kiše mnogi, vodi nas do prelepe manastirske crkve Presvete Bogorodice, sagrađene mešavinom stilova. Upravo ta mešavina stilova vezuje se za francusko poreklo zadužbinarke Jelene Anžujske, ali kao što smo do sada već videli, i ove se teorije mogu opovrgnuti lako, već putem teorije njenog porekla. I, ne samo porekla, već i imena Anžujska koje je posledica lošeg prevoda.

Crkva pred nama je veća crkva, dok je u blizini, unutar kompleksa, pored konaka, i manja crkva Svetog Nikole, dok se pored ulaza u veliku crkvu nalaze i ostaci treće, ranovizantijske crkve iz nekih ranijih vremena.

Arheolozi se slažu da su Nemanjići nastojali da zatečene prethodne građevine poprave, dopune, prošire, pre negoli su se odlučivali da zidaju nove, a to je najuočljivije kod utvrđenih objekata, te nije nikakvo iznenađenje da je manastir u ovo doba nastao na mestu gde je već postojala neka bogomolja.


Sudbina manastira neposredno je vezana za sudbinu žitelja ovih prostora, i tako je ovaj bogato darivani i opremljeni manastir, sa političkom propašću svojih ktitora, polako klizao ka mračnim vekovima koji su dolazili sa topotom kopita osmanlijskih osvajača.
Padom najvećeg rudarskog grada srednjevekovne srpske države, Novog Brda, ali i čitave Despotovine pod tursku vlast, sudbina manastira Gradac boji se samo tamnim tonovima. Crkve ostaju bez krova, nameštaja, pa čak i podataka o svom tom vremenu, i tek dosta kasnije, otkrićem brojnih grobnih mesta, istoričari se navode na zaključak da je nekakav duhovni život postojao u ovom manastiru, iako dostupnih pouzdanih podataka nema o tome. Izgleda da su obavljane službe u smislu lokalnih potreba okolnog stanovništva
Tek poneki podatak govori o pokušajima obnove crkve improvizacijom krova od olova, te pokušaja da zaživi bratstvo u manastiru, ali i još upornijim nastojanjima osvajača da tome stanu na put pljačkom, progonom i paljenjem. I tako sve do sredine prošlog veka, kada počinje prava obnova ove pravoslavne svetinje.
Uz obnovu, dolazi i sestrinstvo koje preuzima vođenje manastira, te je on od tada ženski manastir, verovatno onako kako to prirodno i treba da izgleda, ako uzmemo u obzir da ga je osnovala i napravila jedna strana kraljica, odomaćena i u značajnoj meri omiljena u narodu sa kojim se stopila, te mu ovaj manastir i zaveštala.
I, tu smo negde pred najvećim vrednostima koje Manastir Gradac ima....sestrinstvo monahinja, od kojih se neke i akademske slikarke.
Radionice ikonopisa i tkanja verovatno su najpoznatije kod nas, a ovde se vredne monahinje bave i freskopisom, ali i pčelarstvom, kao i baštovanstvom što se na svakom koraku može videti.
Možemo li sa sigurnošću reći da manastir Gradac danas vodi neki sasvim novi život, i gradi sebi možda i neslućenu slavu, nije predmet razmišljanja. Danas je, kada je o ovom manastiru reč, jedino pitanje gde su granice. Lepota koja ga krasi nije nastala čudom, već trudom.
I sve je veća. 
I sve je šira i raznovrsnija. 
I sve je čuvenija.
Čini se kao da jedina reč koja uskoro neće moći da se veže za ovaj manastir, jeste reč - granica.









































Нема коментара:

Постави коментар