objektivom po Srbiji - Sremska Mitrovica i gradska plaža, od milošte nazvana - Brioni...

 Kažu da danas ima čitav jedan vek kako je prvi pesak posut na nekih stotinu metara obale Save, u neposrednoj blizini samog centra Sremske Mitrovice.

Neki čak špekulišu i sa preciznim godinama na tu temu, ali zapravo...kome je baš bitno da li smo već mogli proslaviti, ili ćemo za neku godinu moći reći da smo na plaži staroj čitav vek...?

Jer, tema je ipak...danas.

Danas, kada smo svi nekako okrenuti moru.

Danas, kada temperature traže rashlađenje uz vodu.

Danas, kada nam je svima asocijacija na to more, zapravo pesak, sunce i voda, osim građevincima koji uz to imaju i mešalicu. 

Pa, upravo danas i jeste tema ove naše male priče koja jeste započela pre jednog veka, kada je jedan viđeniji i imućniji čovek onog doba, dovukao pesak na stotinjak metara privatne obale, ne sanjajući verovatno da će se stotinjak godina kasnije na tom pesku u najvrelijim danima, kupati i do pet hiljada kupača!

No, pustimo sada brojke na trenutak, ma kako impozantne bile.

Vratimo se za momenat ponovo na one asocijacije, na more, i sav onaj pesak na plaži, ležaljke, restorane i sladolede, muziku, a potom i ciku dece u vodi, spasioce koji budno motre na svoj rejon ograničen plutačama, a iza kojih se vozikaju čamci i džetovi visoko uzdignutih pramaca dok seku vodu i šalju talase na obalu...

Jer, ako se vratimo na tu sliku u mislima, pa zažmurimo, te ponovo otvorimo oči, ta slika će se ponovo pojaviti, ali upravo ovde, u Sremskoj Mitrovici, na gradskoj plaži koju je narod odavno nazvao Brionima, prema popularnom istarskom letovalištu.

Današnja gradska plaža, slobodan sam sa zadovoljstvom to reći, prevazišla je sva očekivanja čak i onih najoptimističnijih. Poseduje najveći deo atributa koje jedna pristojna i privlačna morska plaža ima, ali je i dosta prilagođenija savremenim potrebama jedne gradske plaže, koja je odavno prevazišla nivo kupališta.

Danas je ovo jedan rekreativni i zabavni kompleks na kome je kupanje zapravo samo jedna od aktivnosti, danas je to i šetalište kome bi možda samo još poneki kilometar nedostajao, ali i sportski kompleks sa više sportskih terena, kao i dve veoma privlačne teretane na otvorenom.

Naravno, ni mobilijar za decu nije izostao, ali ni splavovski vid zabave za nešto starije goste.

Za one u srednjim i zrelim godinama, tu je i dosta hladovine, te restorana klasičnijeg tipa na samoj obali, sa udobnim baštama, ali i brzom roštiljskom hranom, sladoledom te svime ostalim što se može poželeti na jednom ovakvom mestu.

Parkinzi koji zaista postoje u solidnom kapacitetu, verovatno ne mogu primiti svu silu automobila u najopterećenijim kupališnim danima, ali ne treba zaboraviti da se ovde radi o jednom sremačkom i ravničarskom mestu, u kome je dominantan prevoz na dva točka, od bicikala do motocikala, a obzirom na udaljenost, dobar deo posetilaca samo krene ravno od Carske palate par stotina metara, i tu je i peške. 

Na koncu, jedan od simbola ovog ponosnog i prelepog grada je i jedan od naših najlepših upravo pešačkih mostova, kojim se prelazi u Mačvansku Mitrovicu, tako da je korišćenje vlastitih nogu i uživanje u tome, jedna od odlika meštana svakako.

I, u zadnjem pasusu, pre nego što čitaoce prepustim vizuelnom ugođaju koji će im neminovno ostaviti jedna od najlepših naših plaža, dodaću samo još nešto - koliko god da pokušavam da rečima dočaram doživljaj posete ovoj plaži, meni na svaku napisanu reč navru dve nove slike, dva nova mirisa, dva nova uzdaha iščupana iz sećanja. Stoga se ne nadam ni da će čak i slike uspeti dočarati sve to, ali ću nadalje ustupiti mesto upravo fotografijama, a ostalima nakon ovog čitanja savetujem samo da uzmu svoje drago biće pod ruku, i zapute se i na ovu plažu koja neće zameniti more na godišnjem odmoru možda, ali hoće na vikendu, na običnom danu...a, toga je daleko više nego godišnjeg odmora. I, kome ne bude dovoljno, na svega par kilometara odavde je i čuvena Zasavica, mesto koje svaki izlet može zaokružiti osmehom koji će dugo, dugo lebdeti negde u kraju usana i kada najviše pritisne čoveka radna i dnevna rutina, a letnja zadovoljstva ostanu samo sve bleđa sećanja...

Objektivom po Srbiji - jezero Vranjaš, sakupljene kapi mira i blaženstva koje samo Fruška gora ume da ispusti niz svoje obronke

Postoje ta mesta koja otkriješ, nekako već otkriješ samo sebi znanim tehnikama koje se same od sebe razviju u godinama za nama...I nekako i ne umeš objasniti kako si otkrio neko mesto više nikome.

Te tehnike...ako sam uopšte izabrao dobar izraz, zapravo su deo nas postale...ili, nisu.

Možda neko nosi u sebi i prirodni dar za otkrića, a možda neko i studiozno pristupa tome, pa analitički stigne do zaključka kakva mu je tehnika potrebna da bi otkrio neko mesto...ali, čisto sumnjam u to.

Mislim da je ovde, u otkrivanjima nekih mesta, zapravo ipak reč o nečem neprevodivom u neke standardne rečnike.

A mislim i da nije reč o daru, već o tome da tek kada duboko u sebi zakoračiš nekom od onih naših tajnih staza, možeš otkriti i mesta na koja naiđeš u životu.

Da, te staze unutar nas samih imaju svoju ozbiljnu kilometražu izraženu u minulim danima našeg života, i nikakve prečice ni zaobilaznice nas neće dovesti do cilja, sem upravo tih naših unutrašnjih staza.

I, kada to shvati čovek?

Pa onda kada se nađe, recimo, pred jednim jezerom sa svojim jasnim performansama, gabaritima i vrlo jasno deklarisanom namenom, negde sakrivenim od glavnog puta, a ušuškanim u zlatno zeleni plašt iz koga proviruju klipovi kukuruza, i na blagom povetarcu njišu svoje krestice uz šum šaše kroz koju ćarlija taj vetrić.

I, kada baš tada shvati da ovo jezero nije ribolovački raj, več raj za oko....raj za uzdah širom zatvorenih očiju...raj za uho koje u nekom momentu raspozna svaki šum kao skladnu melodiju...da, kada shvati da je to jezero mnogo više od toga.

Kada ga zapravo....otkrije.

I, tako se, dobri moji, otkrivaju mesta....kada se suočiš sam sa sobom, i kada shvatiš da u svoj našoj prolaznosti na ovom svetu, treba iskoristiti svaki momenat za otkriti nešto zaista lepo,

To je...dobar početak!

Posle jednog takvog početka, zatrebaće nam još poneki početak, naravno, da bismo otkrili mesta.

Novi početak je želja.

Da, želja da se vidi, da se ode, da se proba...

Ko želi dovoljno glasno, naći će načina već.

Zatim sledi interesovanje, zapitati se, raspitati se, i isplanirati.

Krenuti, na kraju krajeva.

I nikako ne zaboraviti da je društvo najvažnije, a ponekad i presudno za otkrivanje mesta.

Nekad je vlastito društvo jedino koje nam preostaje, a nekad i najbolje moguće.

No, najbolje je ipak podeliti svoje otkriće sa nekim dragim, nekim spremnim za nova otkrića.

I zatim sledi deo u kome i ja mogu da pripomognem, bar na ovim stranicama.

Mesto valja pronaći, da bi se moglo potom i otkriti.

A pronaći bismo mogli ovo jezero na nešto više od desetak kilometara severno od Sremske Mitrovice, u blizini mesta Manđelos. Zanimljiv kraj, definitivno.

Dosta jezera, upravo, tako da uvek imamo mogućnost da se odvozamo do nešto daljeg Sotskog jezera, ili do nešto bližeg jezera Bruje, za slučaj da ne uspemo da otkrijemo jezero Vranjaš kada ga pronađemo...ali, čisto sumnjam.

Naravno, u blizini postoji još lepih mesta koja čekaju da ih otkrijemo, poput Manastira Petkovica koji ima i svoje vlastito jezerce, tako da se u izlet na ovo jezero može dosta toga uklopiti.

Krug se ne može zatvoriti običnom šetnjom, tako da je krug oko jezera najpre moguć čamcem.

Ne, nisam imao prilike da probam taj krug, ali umem da to zamislim i uživam u tome.

Uprkos tome što ne bismo uspeli ukrug da se prošetamo, urbanom stranom jezera napred i nazad, sasvim je dovoljno da ga otkrijemo, i nauživamo se u njemu.

Pokoji klip kukuruza prezrelog, a pod nemilosrdnim suncem zamalo u kokice pretvorenog, taman da ukrasi pogled u toj šetnji.

Poneki grozd izvirio iz senke loze pre nego što ose spopadnu tamnoplave kuglice, možda je i još lepši dekor, i ako ni tada ne uspemo da otkrijemo ovo mesto...pomoći će samo miris.

Miris vode, miris prirode sastavljen od polena sa poljskog cveća i grožđa koje počinje da sazreva, i miris...ah, miris pržene ribe u domaćinskom ambijentu nekog od ribolovaca koji su ovo mesto sebi adaptirali u drugi dom.

Da, riba je važna.

I miris, i ukus.

I druženje.

Pomaže i u onom krajnjem osećaju da smo uspeli.

Da smo otkrili jezero Vranjaš....