Postoje ta mesta koja otkriješ, nekako već otkriješ samo sebi znanim tehnikama koje se same od sebe razviju u godinama za nama...I nekako i ne umeš objasniti kako si otkrio neko mesto više nikome.
Te tehnike...ako sam uopšte izabrao dobar izraz, zapravo su deo nas postale...ili, nisu.
Možda neko nosi u sebi i prirodni dar za otkrića, a možda neko i studiozno pristupa tome, pa analitički stigne do zaključka kakva mu je tehnika potrebna da bi otkrio neko mesto...ali, čisto sumnjam u to.
Mislim da je ovde, u otkrivanjima nekih mesta, zapravo ipak reč o nečem neprevodivom u neke standardne rečnike.
A mislim i da nije reč o daru, već o tome da tek kada duboko u sebi zakoračiš nekom od onih naših tajnih staza, možeš otkriti i mesta na koja naiđeš u životu.
Da, te staze unutar nas samih imaju svoju ozbiljnu kilometražu izraženu u minulim danima našeg života, i nikakve prečice ni zaobilaznice nas neće dovesti do cilja, sem upravo tih naših unutrašnjih staza.
I, kada to shvati čovek?
Pa onda kada se nađe, recimo, pred jednim jezerom sa svojim jasnim performansama, gabaritima i vrlo jasno deklarisanom namenom, negde sakrivenim od glavnog puta, a ušuškanim u zlatno zeleni plašt iz koga proviruju klipovi kukuruza, i na blagom povetarcu njišu svoje krestice uz šum šaše kroz koju ćarlija taj vetrić.
I, kada baš tada shvati da ovo jezero nije ribolovački raj, več raj za oko....raj za uzdah širom zatvorenih očiju...raj za uho koje u nekom momentu raspozna svaki šum kao skladnu melodiju...da, kada shvati da je to jezero mnogo više od toga.
Kada ga zapravo....otkrije.
I, tako se, dobri moji, otkrivaju mesta....kada se suočiš sam sa sobom, i kada shvatiš da u svoj našoj prolaznosti na ovom svetu, treba iskoristiti svaki momenat za otkriti nešto zaista lepo,
To je...dobar početak!
Posle jednog takvog početka, zatrebaće nam još poneki početak, naravno, da bismo otkrili mesta.
Novi početak je želja.
Da, želja da se vidi, da se ode, da se proba...
Ko želi dovoljno glasno, naći će načina već.
Zatim sledi interesovanje, zapitati se, raspitati se, i isplanirati.
Krenuti, na kraju krajeva.
I nikako ne zaboraviti da je društvo najvažnije, a ponekad i presudno za otkrivanje mesta.
Nekad je vlastito društvo jedino koje nam preostaje, a nekad i najbolje moguće.
No, najbolje je ipak podeliti svoje otkriće sa nekim dragim, nekim spremnim za nova otkrića.
I zatim sledi deo u kome i ja mogu da pripomognem, bar na ovim stranicama.
Mesto valja pronaći, da bi se moglo potom i otkriti.
A pronaći bismo mogli ovo jezero na nešto više od desetak kilometara severno od Sremske Mitrovice, u blizini mesta Manđelos. Zanimljiv kraj, definitivno.
Dosta jezera, upravo, tako da uvek imamo mogućnost da se odvozamo do nešto daljeg Sotskog jezera, ili do nešto bližeg jezera Bruje, za slučaj da ne uspemo da otkrijemo jezero Vranjaš kada ga pronađemo...ali, čisto sumnjam.
Naravno, u blizini postoji još lepih mesta koja čekaju da ih otkrijemo, poput Manastira Petkovica koji ima i svoje vlastito jezerce, tako da se u izlet na ovo jezero može dosta toga uklopiti.
Krug se ne može zatvoriti običnom šetnjom, tako da je krug oko jezera najpre moguć čamcem.
Ne, nisam imao prilike da probam taj krug, ali umem da to zamislim i uživam u tome.
Uprkos tome što ne bismo uspeli ukrug da se prošetamo, urbanom stranom jezera napred i nazad, sasvim je dovoljno da ga otkrijemo, i nauživamo se u njemu.
Pokoji klip kukuruza prezrelog, a pod nemilosrdnim suncem zamalo u kokice pretvorenog, taman da ukrasi pogled u toj šetnji.
Poneki grozd izvirio iz senke loze pre nego što ose spopadnu tamnoplave kuglice, možda je i još lepši dekor, i ako ni tada ne uspemo da otkrijemo ovo mesto...pomoći će samo miris.
Miris vode, miris prirode sastavljen od polena sa poljskog cveća i grožđa koje počinje da sazreva, i miris...ah, miris pržene ribe u domaćinskom ambijentu nekog od ribolovaca koji su ovo mesto sebi adaptirali u drugi dom.
Da, riba je važna.
I miris, i ukus.
I druženje.
Pomaže i u onom krajnjem osećaju da smo uspeli.
Da smo otkrili jezero Vranjaš....
Нема коментара:
Постави коментар