Ima li logike u ideji da manastir koji je izgradila žena, postane i ostane ženski manastir?
Naizgled deluje tako logično, ali kada je neki manastir podignut pre pet vekova, burna prošlost ovih krajeva mogla mu je mnogo puta izmeniti sudbinu.
Dakle, uz sve logike, zapravo danas uopšte nije morao biti ženski manastir.
Pa ipak, jeste.
Prelep manastir sakriven u bajkovitoj prirodi na zapadnim obroncima Fruške gore.
Originalne ikone i ikonostas, vekovima stari odoleli su i pustošenjima i ratovima, ali Drugi svetski rat bio je poslednji za ikonostas. Teško stradavši, prepustio je teret istorije i autentičnosti freskama kojima je manastirska crkva ukrašena. Sledeći istoriju ovog manastira koji je prema predanju podigla Despotica Jelena, dolazi se do podataka da je sredinom osamnaestog veka drveni zvonik zamenjen zidanim, ali mene je lično ovaj podatak zbunio, a sa samih fotografija verovatno će biti jasna moja zbunjenost ovim podatkom. No, zbunjen ili nezbunjen, onaj ko pohodi ovaj biser sakriven u bujnoj prirodi, ostaće očaran sveukupnim okruženjem koje aktivno učestvuje u utisku sa kojim se svako kod dođe prepliće svakim korakom, pogledom ili udahom.
Utisak jedne potpune ispunjenosti.
Srećnijima koji su dublje duhovno povezani onim nitima kojima se duhovni i fizički svet samo u dubokoj Veri mogu uvezati, na sav fizički splet doživljaja verovatno se javi i dodatni osećaj duhovnosti na ovom mestu. No i oni koji samo u smislu izletničke ili turističke pobude navrate, nipošto neće biti uskraćeni za veličanstvenost doživljaja. Naprotiv, osećaj je sjajan.
Raznovrsnost svega, kada se zakorači preko neprimetnog prelaza iz svetovnog dela u omaleni raj podno zvonika, čini da osmeh zatitra na licima već pri prvom pogledu.
Ispod izvora na kome je gotovo uvek red onih koji bi sa sobom poneli vodu koju smatraju svojevrsnom nagradom zbog njene čistoće, ukusa ili duhovnog osećaja koji se nameće jer se toči podno samog manastira, pogled puca na manastirsko imanje kojim dominira ribnjak.
Patke, guske ali i čamci, sve su to simboli za pravo mesto za odmor.
Odmor za dušu, odmor za oko, odmor i za sva ostala čula...
Onaj ambijent na kome nije teško ostati nasamo sam sa sobom.
Onaj ambijent u koji treba doći i sa najdražom osobom, kad tad.
Jer, ovde vreme nema istu konotaciju. Ovde je vreme prisutno valjda samo da bi posvedočilo da kada se god dođe, pravo je vreme!
Koliko god da je važna duhovna strana posete Manastiru, nova vremena donela su i važna saznanja da je neophodno pružiti što kompletniji ugođaj posetiocima koji nisu uvek i obavezno vernici.
Postoje i samo poštovaoci vere, ali i turisti, te obični ljudi neodređenog stava prema veri, jednako kao i vernici opredeljeni za sasvim druge vere. Svi oni pohode ovaj dragulj i svima njima je upravo ukupan ugođaj koji dobiju jasna odrednica u kom se pravcu kreće kada se poželi videti, ali i doživeti nešto izuzetno.
Ispratiti porodicu patkica u njihovoj mirnoj šetnji posred jezera, te se u veselom mimohodu sresti sa jatom gusaka koje hvata sunce na obali, ništa nije manji ugođaj od pogleda na vinograde i druge uredne poljoprivredne zasade koji svedoče o postojanoj i nepokolebljivoj ideji monahinja da opstanu u jednoj zdravoj, i nažalost sve ređoj i manje dostupnoj tradicionalnoj zdravoj korelaciji sa prirodom.
Pružanje i dobijanje. Iskonski manir koji je čovek u odnosu na prirodu sve više marginalizovao i počeo zaboravljati, manir u odumiranju.
Ne i u Petkovici.
Nikako...
Нема коментара:
Постави коментар