Objektivom van Srbije - Buško blato, jezero nalik moru

Kažu, u prošlosti je plavilo.
Stalno se očekivalo a često i dešavalo.
Poplavi Livanjsko polje.
Poplavi i Duvanjsko polje.
I ništa ne ostane.
Zalud sadio, zalud obrađivao, zalud oplemenjivao.
Nije se dalo protiv prirode..
Danas ovaj deo Livanjskog polja nije više u opštini Duvno.
Danas je to Tomislavgrad.
I danas je to Bosna i Hercegovina, država koja je nasledila rešen problem plavljenja.
Livanjsko polje u delu koji nije plavljen ostalo je po strani, a plavljeni deo danas je pretvoren u hidroakomulaciju, i to kao jedno od najvećih evropskih jezera predviđenih u ovu svrhu.
Arheolozi čak kažu da tako i treba da bude.
Da se zapravo jezero vratilo tamo gde je nekada bilo.
Koliko je tada bilo, teško je reći.
Ipak, ovo danas što se prostire ispred putnika namernika, nema se čega postideti.
Kao more...

I ne samo zbog veličine koja je impozantna.
I pejzaži su kao na moru.
Rastinje.
Obala.
Čak i plaže, uvale...
Ponegde više, ponegde manje ali asocijacije su stalno tu.
I tek brana podseća na stvarnost, kad se čovek zanese u te morske pejsaže.
Ili poneki isplivali sprud baš kao na reci...
Romantičan.
Usamljen.
Budeći maštu ili sećanja posmatraču.
Ili oboje.
Bilo kako bilo, ako planirate rutu negde u blizini, vredi proći, stati, udahnuti i videti.
Osetiti.

Ona brana od koje je sve počelo.

I oni pejsaži oko kojih se sve i vrti.

I oni sprudovi koji bude u čoveku...

I mesto gde se stane.
I udahne.
Prvo zatvorenih a potom širom otvorenih očiju.
Sa osmehom koji zna zašto smo tu.

U šetnji po Beogradu - Rimski bunar, najdublje dokle Kalemegdan doseže

I, sad, rimski...
Čim je nešto staro, nekako mora da je rimsko.
Čak i ako nije.
Važno je nazvati tu starinu rimskom, i eto nama antike u osamnaestom veku.
Nije, definitivno, barem ne ovaj kalemegdanski.
Bunar je nastao u osamnaestom veku.
Svega trinaest vekova posle pada Zapadnog rimskog carstva.
Čak je i za vizantijsku verziju premlad.
Pa ipak je Rimski bunar.
Krivac je narodno predanje.
Mistika.
Nepristupačnost i netransparentnost objekta.
Ko zna...

Raspredaju se mnoge priče, gotovo legende, inspirisane maštom najrazličitijih pravaca, a uporište se nalazi upravo u mističnoj atmosferi koja vekovima zapravo lebdi nad Kalemegdanom, i koja obuhvata i manje poznate podzemne objekte poput bunkera iz doba ranog postratnog perioda kada se nuklearna opasnost ispostavljala kao realna, ali i daleko poznatije i uočljivije objekte poput Nebojša kule, ili Sahat kule koje svakako pričaju, ali i kriju svoje priče, no mašta uvek smatra da je dosta toga još neispričano.

Naročito je mističan Donji grad koji obiluje objektima oko kojih se očas posla ispredu tajne o kojima se ne zna, i o kojima se šapuće.

Zašto onda i jedan bunar ne bi postao rimskim, čak i toliko vekova nakon odlaska poslednjih Rimljana sa ovih prostora, a potom i u istoriju...
Austrijska nadogradnja osvojene tvrdjave uklopila je i ovaj vid autonomnosti u svoje projekte pa tako, slično Petrovaradinu, i beogradska tvrđava dobija bunar.
Dno je ispod nivoa Save, a stepenište koje vodi do njega je podeljeno na spuštajuće i penjuće.
U svakom slučaju, neposredno ispod spomenika Pobednik, nalazi se i ulaz u ovo zdanje.

Zapamćen i kao ambijent nekih mističnih, pa čak i horor filmskih ostvarenja, Rimski bunar upotpunjuje bogatu riznicu kalemegdanske tvrđave na jedan interesantna način.
Naprosto, ovo je i jedan zanimljiv način koketiranja sa najmističnijim delovima Tvrđave, njenim podzemljem. Iako su u pojedinim lagumima smešteni i neki komercijalni sadržaji, oni ne mogu da svojom atmosferom pobude maštu i interesovanje koji uglavnom predstavljaju prve asocijacije na pojam beogradskog podzemnog sveta, a posebno njegovog kalemegdanskog dela.
Stoga Rimski bunar ima tu neku mističnu auru koja ga svrstava na visoko mesto zanimljivosti trenutno najvećeg beogradskog parka.

Dakako, već sa prvim toplim i sunčanim danima, kada Kalemegdan odene prolećnu odoru, sve misterije lagano gube na značaju, i čitav prostor postaje poprište nekih lepih dešavanja, te brojnih manifestacija, Rimski bunar možemo obići sa manje adrenalina u nekoj usputnoj šetnji, kojom ćemo samo kompletirati jedan sjajno proveden dan na mestu kao stvorenom za legende i mistiku, a u isto vreme apsolutno otvorenim za izlet, sport, šetnju, zaljubljivanje i duboke udisaje lepote oko nas.

Prečnik od gotovo 3,5 metra, pomnožen sa više od pedeset metara dubine, obećava kapacitet.

Kupola svoda sa svojim otvorima za provetravanje.

Objektivom van Srbije - Rogoznica, biser Jadrana u punom smislu reči

Najistureniji deo kopna kojim Hrvatska zalazi u more.
Najdublje baš na ovom mestu zalazi u Jadran...
I to je nešto.
Svakako. Samo to nije sve.
Na poluostrvu smeštena, Rogoznica se uglavnom razvijala izvan starog gradskog jezgra.
Na kopnu. Sačuvala je uz sav taj razvoj autentičnu sliku centralne tačke Dalmacije koja u sebi okuplja puno toga što vredi videti.
Dakle, pored starog gradskog jezgra, ima još toga.
Voda potpuno prozirna na rivi, jednako kao i na svim plažama.
U senci visoke borove šume koja okružuje poluostrvo uvek se može naći hlad sa plaža na kojima sunčanje i kupanje predstavlja zaista neobičan nivo zadovoljstva.
O, da, iako zbog toga i dođemo na more, ove plaže, iako nedovoljne svojom prostornom dubinom, zaista to nadoknađuju jedinstvenom lepotom.
Pa, ipak, ni to nije sve.
Marina izuzetno lepa, a nadasve sigurna i zaštićena, dodaće Rogoznici jedan novi značaj.
Za nautičare pre svega, ali šetnja uz jahte i jedrilice svakome čini poseban gušt.
Tako se tu i kaže. Gušt.
Dalje tom šetnjom stići ćemo id jedinstvenog jezera uz samu obalu.
Zmajevo oko. Postoji i legenda, dakako,
I konačno, tu je i akvarijum na otvorenom.
Pa ko se ne stidi, neka slobodno kaže da nije dovoljno...

Letnje mesto.
Pomalo i ribarsko ali mahom turističko.
Očuvalo je tradiciju i uvrstilo neke njene elemente u sam vrh svoje turističke ponude.
Sećam se kada sam prvi put bio ovde. Gotovo sve je izgledalo ovako kao danas, mada nije. Sećanja blede, mešaju se sa novim utiscima, ali zasigurno se nije ni mnogo promenilo.
Drugi put sam stigao morem. Taj ugođaj je bio značajno veći, utisci snažniji.
Veče u jeku turističke sezone je zasigurno doprinelo tim utiscima.
I društvo, definitivno. Rogoznica je u tom trenutku bila u vrhu moje top liste najboljih provoda.
Zatim su godine donosile smene na tom vrhu, ali je negde ostalo zasebno mesto za Rogoznicu uvek.
Koliko god puta da sam kasnije bio, u vrh moje liste nije više ušla, ali se to zasebno mesto očeličilo dovoljno da me uvek odvuče da provedem nekih sat ili dva tamo.
I danas je tako.
I dalje mi nije teško da putujem tri sata da bih sat vremena uživao.
I dalje mi ništa nije teško za Rogoznicu. Ne...

Put ka vrhu je kao i obično, put ka crkvi. Na neki svoj skromni, lokalni način, u suštini je pomalo veličanstven. Dostojanstven. Ne preterano strm ali dovoljno dugačak da ulije strahopoštovanje u penjanju, a obezbedi osećaj dobro učinjenog u povratku.

Stara bisterna, gustirna, bazen za kišnicu sa bunarom.
Autentični doživljaj vekova utkanih u ovo mesto.

I, one plaže.
One plaže, eh...

Zmajevo oko.