Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 24. децембар 2018.

Objektivom van Srbije - Buško blato, jezero nalik moru

Kažu, u prošlosti je plavilo.
Stalno se očekivalo a često i dešavalo.
Poplavi Livanjsko polje.
Poplavi i Duvanjsko polje.
I ništa ne ostane.
Zalud sadio, zalud obrađivao, zalud oplemenjivao.
Nije se dalo protiv prirode..
Danas ovaj deo Livanjskog polja nije više u opštini Duvno.
Danas je to Tomislavgrad.
I danas je to Bosna i Hercegovina, država koja je nasledila rešen problem plavljenja.
Livanjsko polje u delu koji nije plavljen ostalo je po strani, a plavljeni deo danas je pretvoren u hidroakomulaciju, i to kao jedno od najvećih evropskih jezera predviđenih u ovu svrhu.
Arheolozi čak kažu da tako i treba da bude.
Da se zapravo jezero vratilo tamo gde je nekada bilo.
Koliko je tada bilo, teško je reći.
Ipak, ovo danas što se prostire ispred putnika namernika, nema se čega postideti.
Kao more...


I ne samo zbog veličine koja je impozantna.
I pejzaži su kao na moru.
Rastinje.
Obala.
Čak i plaže, uvale...
Ponegde više, ponegde manje ali asocijacije su stalno tu.
I tek brana podseća na stvarnost, kad se čovek zanese u te morske pejsaže.
Ili poneki isplivali sprud baš kao na reci...
Romantičan.
Usamljen.
Budeći maštu ili sećanja posmatraču.
Ili oboje.
Bilo kako bilo, ako planirate rutu negde u blizini, vredi proći, stati, udahnuti i videti.
Osetiti.


Ona brana od koje je sve počelo.


I oni pejsaži oko kojih se sve i vrti.











I oni sprudovi koji bude u čoveku...




I mesto gde se stane.
I udahne.
Prvo zatvorenih a potom širom otvorenih očiju.
Sa osmehom koji zna zašto smo tu.






Нема коментара:

Постави коментар