Najistureniji deo kopna kojim Hrvatska zalazi u more.
Najdublje baš na ovom mestu zalazi u Jadran...
I to je nešto.
Svakako. Samo to nije sve.
Na poluostrvu smeštena, Rogoznica se uglavnom razvijala izvan starog gradskog jezgra.
Na kopnu. Sačuvala je uz sav taj razvoj autentičnu sliku centralne tačke Dalmacije koja u sebi okuplja puno toga što vredi videti.
Dakle, pored starog gradskog jezgra, ima još toga.
Voda potpuno prozirna na rivi, jednako kao i na svim plažama.
U senci visoke borove šume koja okružuje poluostrvo uvek se može naći hlad sa plaža na kojima sunčanje i kupanje predstavlja zaista neobičan nivo zadovoljstva.
O, da, iako zbog toga i dođemo na more, ove plaže, iako nedovoljne svojom prostornom dubinom, zaista to nadoknađuju jedinstvenom lepotom.
Pa, ipak, ni to nije sve.
Marina izuzetno lepa, a nadasve sigurna i zaštićena, dodaće Rogoznici jedan novi značaj.
Za nautičare pre svega, ali šetnja uz jahte i jedrilice svakome čini poseban gušt.
Tako se tu i kaže. Gušt.
Dalje tom šetnjom stići ćemo id jedinstvenog jezera uz samu obalu.
Zmajevo oko. Postoji i legenda, dakako,
I konačno, tu je i akvarijum na otvorenom.
Pa ko se ne stidi, neka slobodno kaže da nije dovoljno...
Letnje mesto.
Pomalo i ribarsko ali mahom turističko.
Očuvalo je tradiciju i uvrstilo neke njene elemente u sam vrh svoje turističke ponude.
Sećam se kada sam prvi put bio ovde. Gotovo sve je izgledalo ovako kao danas, mada nije. Sećanja blede, mešaju se sa novim utiscima, ali zasigurno se nije ni mnogo promenilo.
Drugi put sam stigao morem. Taj ugođaj je bio značajno veći, utisci snažniji.
Veče u jeku turističke sezone je zasigurno doprinelo tim utiscima.
I društvo, definitivno. Rogoznica je u tom trenutku bila u vrhu moje top liste najboljih provoda.
Zatim su godine donosile smene na tom vrhu, ali je negde ostalo zasebno mesto za Rogoznicu uvek.
Koliko god puta da sam kasnije bio, u vrh moje liste nije više ušla, ali se to zasebno mesto očeličilo dovoljno da me uvek odvuče da provedem nekih sat ili dva tamo.
I danas je tako.
I dalje mi nije teško da putujem tri sata da bih sat vremena uživao.
I dalje mi ništa nije teško za Rogoznicu. Ne...
Put ka vrhu je kao i obično, put ka crkvi. Na neki svoj skromni, lokalni način, u suštini je pomalo veličanstven. Dostojanstven. Ne preterano strm ali dovoljno dugačak da ulije strahopoštovanje u penjanju, a obezbedi osećaj dobro učinjenog u povratku.
Stara bisterna, gustirna, bazen za kišnicu sa bunarom.
Autentični doživljaj vekova utkanih u ovo mesto.
I, one plaže.
One plaže, eh...
Zmajevo oko.
Najdublje baš na ovom mestu zalazi u Jadran...
I to je nešto.
Svakako. Samo to nije sve.
Na poluostrvu smeštena, Rogoznica se uglavnom razvijala izvan starog gradskog jezgra.
Na kopnu. Sačuvala je uz sav taj razvoj autentičnu sliku centralne tačke Dalmacije koja u sebi okuplja puno toga što vredi videti.
Dakle, pored starog gradskog jezgra, ima još toga.
Voda potpuno prozirna na rivi, jednako kao i na svim plažama.
U senci visoke borove šume koja okružuje poluostrvo uvek se može naći hlad sa plaža na kojima sunčanje i kupanje predstavlja zaista neobičan nivo zadovoljstva.
O, da, iako zbog toga i dođemo na more, ove plaže, iako nedovoljne svojom prostornom dubinom, zaista to nadoknađuju jedinstvenom lepotom.
Pa, ipak, ni to nije sve.
Marina izuzetno lepa, a nadasve sigurna i zaštićena, dodaće Rogoznici jedan novi značaj.
Za nautičare pre svega, ali šetnja uz jahte i jedrilice svakome čini poseban gušt.
Tako se tu i kaže. Gušt.
Dalje tom šetnjom stići ćemo id jedinstvenog jezera uz samu obalu.
Zmajevo oko. Postoji i legenda, dakako,
I konačno, tu je i akvarijum na otvorenom.
Pa ko se ne stidi, neka slobodno kaže da nije dovoljno...
Letnje mesto.
Pomalo i ribarsko ali mahom turističko.
Očuvalo je tradiciju i uvrstilo neke njene elemente u sam vrh svoje turističke ponude.
Sećam se kada sam prvi put bio ovde. Gotovo sve je izgledalo ovako kao danas, mada nije. Sećanja blede, mešaju se sa novim utiscima, ali zasigurno se nije ni mnogo promenilo.
Drugi put sam stigao morem. Taj ugođaj je bio značajno veći, utisci snažniji.
Veče u jeku turističke sezone je zasigurno doprinelo tim utiscima.
I društvo, definitivno. Rogoznica je u tom trenutku bila u vrhu moje top liste najboljih provoda.
Zatim su godine donosile smene na tom vrhu, ali je negde ostalo zasebno mesto za Rogoznicu uvek.
Koliko god puta da sam kasnije bio, u vrh moje liste nije više ušla, ali se to zasebno mesto očeličilo dovoljno da me uvek odvuče da provedem nekih sat ili dva tamo.
I danas je tako.
I dalje mi nije teško da putujem tri sata da bih sat vremena uživao.
I dalje mi ništa nije teško za Rogoznicu. Ne...
Put ka vrhu je kao i obično, put ka crkvi. Na neki svoj skromni, lokalni način, u suštini je pomalo veličanstven. Dostojanstven. Ne preterano strm ali dovoljno dugačak da ulije strahopoštovanje u penjanju, a obezbedi osećaj dobro učinjenog u povratku.
Stara bisterna, gustirna, bazen za kišnicu sa bunarom.
Autentični doživljaj vekova utkanih u ovo mesto.
I, one plaže.
One plaže, eh...
Zmajevo oko.
Нема коментара:
Постави коментар