Utvrđeni Balkan - Tvrđava u Moroviću, i neke tajne koje su nadživele bedeme

Kada je negde u četrnaestom veku jedan Jovan, ban mačvanski, od loze Marotija, naložio da se sazida utvrđenje na ušću dveju reka, gotovo je sigurno da te reke nisu bile u svojim sadašnjim koritima.

Barem jedna od njih, Studva.

I, gotovo je izvesno da su joj tok promenili upravo pripremni radovi za podizanje ove tvrđave.

Teško bi se branilo utvrđenje u doba kada su topovi kao opsadno sredstvo već bili poznati, da nije svuda okolo bila vodena prepreka. Stoga je i Studva bila skrenuta i sa novonastalim ušćem, te veštačkim vodenim kanalom popreko, Morović je postao respektabilna fortifikacija. 

Vreme je potom učinilo više zaokreta u sudbini ove tvrđave koja je sa svoje dve kule, branila važne puteve, što kopnene, a što vodene, i to na dve reke.

Jedan od sudbinskih zaokreta bi svakako mogao biti obrt u kome jedan drugi Jovan, vanbračni sin ugarskog kralja Matije, zaposeda tvrđavu nakon izumiranja osnivačke loze, Marotija. Ponovo Jovan, samo, neki drugi Jovan, a ne onaj koji je zidao, obreo se na prestolu tvrđave koju su opasavali bedemi dva metra debeli.

Neko vreme je čak i Despot Đurađ Branković bio vladar ovog utvrđenja, no u prvoj polovini petnaestog veka, poput svega u ovim krajevima, i nad ovim se utvrđenjem razvila osmanlijska zastava da bi se nad njime vijorila više od dva veka.

Potom je polumesec na zastavi smenila ugarska zastava, i na njoj ostala sve do samog kraja države, ujedinjene Austrougarske. 

Pa ipak, osim kao baza posadi kojoj je svrha bila rat sa brojnim razbojnicima, ova utvrda nije imala neki veći vojni značaj više, nakon povlačenja Turaka.

Kao i većini srednjevekovnih tvrđava kod nas, neki novi sudbinski zaokret mogao bi podariti i neku novu ulogu, u današnjem smislu značajniju i lepšu od borbene. Većina tvrđava je danas postala mesto kulture, razonode, pa i sporta, a teško je zamisliti neku lepšu budućnost za jednu kategoriju stvaranu upravo za suprotno svemu tome.

Danas je ovo parkovska površina za naselje Morović koje je niklo pod zaštitom tvrđave.

Iako je nekadašnja teritorija koju je tvrđava posedala bila dosta veća, i otud i pripadajuća joj monumentalna crkva sa grobljem danas udaljenim od samih zidina, i današnja veličina tvrđave deluje sasvim dovoljno kao park. 

Kada se prođe kroz kapiju i delimično sačuvane zidine u visini od preko dva metra, dolazi se na prostor koji je zbunjujuće neiskoriščen, a čak se može reći i neuređen.

Na tom prostoru postoji čak i jedna neprirodno podignuta savremenija stambena jedinica, a kakva joj je svrha, verovatno je lokalna tajna, baš kao i plan za unutrašnje uređenje čitavog tvrđavskog platoa.

Podšišana trava zapravo je izuzetak, iako ugodan, od sveukupnog pogleda na baštinu koja deluje iznutra kao veoma neiskorišćena. No, ukoliko ne cepidlačimo, možemo i pretpostaviti da postoji ipak neki tajni plan koji bi pretvorio ovaj prostor u nešto primamljivije od ovoga što je danas.

Stoga se svaki obilazak tvrđave preporučuje sa spoljne strane.

Ovde je već sasvim druga priča u pitanju.

Staza podno zidina, delimično očuvanih, a delimično ogrnutih u bršljan i slične pokrivke vekova, ova spoljna ruta obilaska utvrđenja nudi jedan sasvim drugačiji, i daleko ugodniji osećaj. Odnedavno je i osvetljena ta staza, pa uz klupice kojih ima po toj nevelikoj šetačkoj turi, verujem da nudi sjajan ugođaj i u večernjim satima, onda kada ušće Studve u Bosut poprima neke nežne i romantične nijanse, te postaje verovatno najzgodnije zaljubivalište na svetu.

Makar za lokalne devojke i momke koji ovde potraže svoju ruku u nečijoj...

Zidine i reka, istorija i romantika ruku pod ruku, to je već viđena priča u Vojvodini, ali ova romantična utvrda se nekako ne može uporediti sa nekim drugim, naizgled sličnim.

Morovićka tvrđava nema onaj jasan imperativ tvrđave poput one u Baču, a nema ni veličinu i dominatan pogled poput onih u Petrovaradinu ili Slankamenu. Nema ni pogled sa visine kakav nudi Vršačka kula recimo, ali zato nije ni nestala u potpunosti poput onih u Zrenjaninu ili Titelu, već je nastavila da živi svoj novi život čekajući neku novu slavu u svoj mistici koja je okružuje, ali šarmirajući posetioce na svakom koraku duž staze podno zidina. Stoga, ima li podzemnih prolaza ispod tvrđave, a naročito ima li ih ispod Bosuta, ostaće verovatna tajna koja je odavno prerasla u legendu, ali jedno je sigurno - najveća tajna ove tvrđave je njena privlačnost, uprkos svemu što za nju nije učinjeno još uvek, i sposobnost da uklopi jedno savršeno ušće dveju reka, njihove mostove i neke od najlepših zalazaka sunca, u nešto neodoljivo, što samo ova utvrda ima.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Engelman

Raspad nekadašnjeg Austrougarskog carstva doneo je ogromne poremećaje na sve strane, a pokazaće se, najveće poremećaje onima koji su najviše imali. Nekima je odmah oduzimana imovina u novonastaloj državi, a nekima su se teška vremena zapravo tek približavala. 

Najveća otimanja desiće se tek po završetku onog narednog rata, te stvaranja one nove države koja je smatrala za pravedno da oduzima od onih koji imaju, te upotrebljava resurse podelom koja je zanemarivala privatnu svojinu. Mnogobrojni primeri zapravo su ponajpre oslikani u oduzetim dvorcima i letnjikovcima kao simbolima, jer nepregledna jutra i hektari su bili katastarska tajna, ali zgrade su ostale vidljive.

Vidljive, prenamenjene, zapuštane...

Ipak, porodica Engelman, jedna od bogatijih jevrejskih porodica u Bačkoj, poreklom iz Sente, nekako je stradala i pre tog velikog otimanja sprovedenog nakon rata. Kao istaknute Jevreje, pre svega istaknute svojom imovinom koja je pored zgrada koje su imali, zaokružena i sa približno 800 hektara zemljišta, okupacione snage Rajha nameračile su se na glavu porodice, Jenea Engelmana. Interesantno je da je ova porodica spadala među tri najbogatije jevrejske porodice ovog dela zemlje, ali je glavu porodice okupator odveo u koncentracioni logor na sever Nemačke tek 1944. godine, u kome je i skončao.

Njegovi sinovi, Andrija i Pavle (Andrej i Pol) preživeli su, ali se nikada nisu vratili na posede, te na taj način izbegli barem poniženje konfiskacije koja je usledila po završenom ratu. Andrija je pronašao svoje mesto pod suncem u Mađarskoj ali sa prezimenom Belani, dok se o Pavlu veoma malo zna. Iako ima naznaka da loza nije u potpunosti zatrta, Jevrejskoj opštini u Subotici, označenoj kao nasledniku kome se vraća konfiskovana imovina u slučajevima kada članovi jevrejske zajednice nemaju živih potomaka do kojih se može doći, vraćena je tek četvrtina oduzete zemlje za koju se nepobitno moglo utvrditi da je nekada pripadala Engelmanovima.

Letnjikovac, poznat kao Dvorac Engelman, uz same obale jezera Svetićevo koje ga deli od istoimenog naselja, izgrađen u parku dostojnog daleko većih građevina, danas je čuvar legendi, podsetnik na to koliko smo skloni zapuštanju vrednosti koje imamo, ali i primer borbe meštana upravo za ono što je šira zajednica zapustila.

Dvorac Engelman, elegantna građevina iz 1910. godine, možda još nije bacio peškir u ring...

Legenda kaže da su vlasnici, napuštajući ga, zapisali u stablo jednog drveta datum svog odlaska, ali što je još zanimljivije, i zakopali deo porodičnog blaga koji nisu moglo poneti sa sobom.

I, navodno, u dva navrata je i pronađeno zlato u nešto široj okolini dvorca. Jednom prilikom kod kopanja rezervoara, a drugom prilikom tokom poljoprivrednih radova. 

Da li je zaista nađeno to blago ili ne, nije do danas zasigurno potvrđeno, no ono blago do koga su došli meštani, zasigurno je vredno sveg truda koji su uložili u to.

Naime, grupa lokalnih stanovnika pokušala je da vlastitim trudom i sredstvima obnovi dvorac, ali kanda je neka druga meštana u tome videla šansu da dođe do besplatne stolarije i drugog građevinskog materijala, i eto priče o dobru i zlu...pa ipak, ono što je ostalo iza te inicijative, jeste ipak autentični izgled dvorca danas, sa očuvanim konturama i karakteristikama, sa krovom, te mesto na kome se prvomajska okupljanja tradicionalno održavaju. I ne samo prvomajska, već i izleti vikendom, i sve u svemu, određeno blago, teško premerljivo, pronašli su meštani time što imaju na raspolaganju ovo elegantno, mada vidno ruinirano zdanje i park oko njega koji odavno više nije održavani park, već samo priroda sa obrisima nekadašnjeg parkovskog identiteta.

Vinski podrum je verovatno najbolje očuvan deo dvorca, i pruža veoma vernu sliku nekadašnje arhitekture iz doba kada se vlastela i plemstvo odlikovalo, između ostalog, i uzgojem loze i proizvodnjom vina plemenitih sorti. Pa ipak, dve prostrane terase, takođe apostrofiraju hedonističku ideju dizajna, jedna sa prednje, a druga sa zadnje strane. Kovana ograda nestala je odavno sa obe terase, i to zaista poprilično onemogućava da se zažmuri i zamisli kako je to nekada bilo, baš na ovom mestu.

Kaštel, kako ga lokalno stanovništvo još naziva, polao deli sudbinu celog kraja koji je za poslednjih pola veka sveo populaciju na svega desetak procenata nekadašnje.

Oronulost i zapuštenost deluju obeshrabrujuće, i teško je zamisliti neke lepše dane i obnovu, bez da zdanje uđe konačno pod zaštitu države, ali pokušaj meštana da ga obnove samoinicijativno, toliko je vredan i redak primer, da naprosto ne mogu da se otrgnem nekakvom titrajućem osećaju da dvorac Engelman možda ipak ne trči svoju zadnju trku. Možda je i nerealno, znam, ali kada stanemo ispred njega, valjda poželimo da je tako.

I, izmislimo taj osećaj u sebi. Osećaj uz koji je lakše okrenuti se i poći nazad, ostavljajući nekoć velelepno imanje pred kojim smo se u sat vremena obilaska, poklonili više nego jednom...