Kada je negde u četrnaestom veku jedan Jovan, ban mačvanski, od loze Marotija, naložio da se sazida utvrđenje na ušću dveju reka, gotovo je sigurno da te reke nisu bile u svojim sadašnjim koritima.
Barem jedna od njih, Studva.
I, gotovo je izvesno da su joj tok promenili upravo pripremni radovi za podizanje ove tvrđave.
Teško bi se branilo utvrđenje u doba kada su topovi kao opsadno sredstvo već bili poznati, da nije svuda okolo bila vodena prepreka. Stoga je i Studva bila skrenuta i sa novonastalim ušćem, te veštačkim vodenim kanalom popreko, Morović je postao respektabilna fortifikacija.
Vreme je potom učinilo više zaokreta u sudbini ove tvrđave koja je sa svoje dve kule, branila važne puteve, što kopnene, a što vodene, i to na dve reke.
Jedan od sudbinskih zaokreta bi svakako mogao biti obrt u kome jedan drugi Jovan, vanbračni sin ugarskog kralja Matije, zaposeda tvrđavu nakon izumiranja osnivačke loze, Marotija. Ponovo Jovan, samo, neki drugi Jovan, a ne onaj koji je zidao, obreo se na prestolu tvrđave koju su opasavali bedemi dva metra debeli.
Neko vreme je čak i Despot Đurađ Branković bio vladar ovog utvrđenja, no u prvoj polovini petnaestog veka, poput svega u ovim krajevima, i nad ovim se utvrđenjem razvila osmanlijska zastava da bi se nad njime vijorila više od dva veka.
Potom je polumesec na zastavi smenila ugarska zastava, i na njoj ostala sve do samog kraja države, ujedinjene Austrougarske.
Pa ipak, osim kao baza posadi kojoj je svrha bila rat sa brojnim razbojnicima, ova utvrda nije imala neki veći vojni značaj više, nakon povlačenja Turaka.
Kao i većini srednjevekovnih tvrđava kod nas, neki novi sudbinski zaokret mogao bi podariti i neku novu ulogu, u današnjem smislu značajniju i lepšu od borbene. Većina tvrđava je danas postala mesto kulture, razonode, pa i sporta, a teško je zamisliti neku lepšu budućnost za jednu kategoriju stvaranu upravo za suprotno svemu tome.
Danas je ovo parkovska površina za naselje Morović koje je niklo pod zaštitom tvrđave.
Iako je nekadašnja teritorija koju je tvrđava posedala bila dosta veća, i otud i pripadajuća joj monumentalna crkva sa grobljem danas udaljenim od samih zidina, i današnja veličina tvrđave deluje sasvim dovoljno kao park.
Kada se prođe kroz kapiju i delimično sačuvane zidine u visini od preko dva metra, dolazi se na prostor koji je zbunjujuće neiskoriščen, a čak se može reći i neuređen.
Na tom prostoru postoji čak i jedna neprirodno podignuta savremenija stambena jedinica, a kakva joj je svrha, verovatno je lokalna tajna, baš kao i plan za unutrašnje uređenje čitavog tvrđavskog platoa.
Podšišana trava zapravo je izuzetak, iako ugodan, od sveukupnog pogleda na baštinu koja deluje iznutra kao veoma neiskorišćena. No, ukoliko ne cepidlačimo, možemo i pretpostaviti da postoji ipak neki tajni plan koji bi pretvorio ovaj prostor u nešto primamljivije od ovoga što je danas.
Stoga se svaki obilazak tvrđave preporučuje sa spoljne strane.
Ovde je već sasvim druga priča u pitanju.
Staza podno zidina, delimično očuvanih, a delimično ogrnutih u bršljan i slične pokrivke vekova, ova spoljna ruta obilaska utvrđenja nudi jedan sasvim drugačiji, i daleko ugodniji osećaj. Odnedavno je i osvetljena ta staza, pa uz klupice kojih ima po toj nevelikoj šetačkoj turi, verujem da nudi sjajan ugođaj i u večernjim satima, onda kada ušće Studve u Bosut poprima neke nežne i romantične nijanse, te postaje verovatno najzgodnije zaljubivalište na svetu.
Makar za lokalne devojke i momke koji ovde potraže svoju ruku u nečijoj...
Zidine i reka, istorija i romantika ruku pod ruku, to je već viđena priča u Vojvodini, ali ova romantična utvrda se nekako ne može uporediti sa nekim drugim, naizgled sličnim.
Morovićka tvrđava nema onaj jasan imperativ tvrđave poput one u Baču, a nema ni veličinu i dominatan pogled poput onih u Petrovaradinu ili Slankamenu. Nema ni pogled sa visine kakav nudi Vršačka kula recimo, ali zato nije ni nestala u potpunosti poput onih u Zrenjaninu ili Titelu, već je nastavila da živi svoj novi život čekajući neku novu slavu u svoj mistici koja je okružuje, ali šarmirajući posetioce na svakom koraku duž staze podno zidina. Stoga, ima li podzemnih prolaza ispod tvrđave, a naročito ima li ih ispod Bosuta, ostaće verovatna tajna koja je odavno prerasla u legendu, ali jedno je sigurno - najveća tajna ove tvrđave je njena privlačnost, uprkos svemu što za nju nije učinjeno još uvek, i sposobnost da uklopi jedno savršeno ušće dveju reka, njihove mostove i neke od najlepših zalazaka sunca, u nešto neodoljivo, što samo ova utvrda ima.
Нема коментара:
Постави коментар