...i tu se grle tri srca junačka...
Kako kaže stara pesma o salašu, kraj maloga rita.
Na ovoj tromeđi, na kojoj se sastaju Dunav i Tisa, sa sremske strane predstavnik je upravo Stari Slankamen.
Nekada jedan Slankamen, jedinstven, danas ga čine dva naselja - Novi i Stari Slankamen.
Novi je, logično, nastao kasnije i uglavnom je sazdan od novijih kuća i imanja, dok je Stari Slaknamen već nešto sasvim drugo.
Antika, a pre nje i praistorija, znala je za ovo mesto. Naseobine, artefakti, ali i prvi fortifikacijski objekti, obeležili su ovo naselje kroz vekove koji su vremenom doneli dosta gospodara zidina, pljačkaša, hrabrih branilaca, te običnog stanovništva.
Bogata istorija, izuzetno bogato nasleđe...za ovako malo mesto, gotovo neverovatno.
No, danas sasvim izvesno bogato istorijsko zaveštanje ne predstavlja jedino ono po čemu je poznat Stari Slankamen,
Danas je ovo mesto u kome se ruča, ali i uživa u muzici violine i harmonike za tim ručkom, ovo je mesto u kome svaki čas neki čamac isplovljava ili uplovljava u, ili iz svoje avanture, ribarenja ili čistog uživanja.
Danas je ovo mesto u kome se brojne atrakcije mogu videti, ali i doživeti, i danas je ovo mesto na kome priroda ume da daruje itekako onome ko ume da to oseti.
Danas je novo ruho Starog Slankamena zapravo oreol sastavljen od uživanja i - uživanja.
Kada je Vuk Karadžić zabeležio narodno predanje o devojci Margiti koja je prošetala po Slanom kamenu, zapravo je samo dodao kockice u jedan predivan mozaik koji se polako vremenom sklapao, mozaiku u kome je i jedan Zmaj Ognjeni Vuk možda podigao mesnu crkvu Svetoga Nikole u srednjem veku. U tom mozaiku je svoje kockice klesalo dosta poznatih, ali i još više nepoznatih.
Danas su stoga tu i voćnjaci i vinogradi, danas je tu nadaleko poznata Banja, danas su tu ukusni riblji paprikaši i najlepše vrste ribe da osvoje nepca svakoga ko se odluči da okusi kulinarsku tradiciju ovoga mesta. Nešto preko pet stotina duša danas živi ovde, i bori se da održi svaki lep glas koji o ovom mestu pođe sa namernicima koji su ga posetili.
Put kojim se gotovo obrušavamo silazeći ka samom mestu, dodaje onu notu dramatizacije u momentu kada izlazeći iz neke od serpentina, pred nama pukne pogled na savršen golemi Dunav, ali i na bačku, a tek nešto dalje i banatsku ravnicu.
U daljini se vidi Titel, kraj koga se vidi kako sija most kojim se ide do Perleza.
Da, taj pogled je često sve što možeš poželeti u nekom momentu.
Ipak, pogled je samo deo onog sjajnog mozaika, na mestu gde su se sklopile i izmešale kockice čineći sliku koja se ne može prekopirati i ponoviti.
Na mestu gde se spaja Srem, Banat i Bačka.
Na mestu gde se grle tri srca junačka...
Mala priča o pticama koje su pronašle svoj dom i trpezu, upravo tamo gde se reka povukla, i otkrila sprudove dotad sakrivene, u svoj njihovoj šarmantnosti.
Priča je mala, i nema reči, već samo nekoliko slika.
No, ako onaj ko je pročita uspe da zamisli sebe sa voljenim bićem baš ovde, na nekom donedavno skrivanom slankamenačkom sprudu, priča će biti uspešna.
Može li se u Slankamenu maštati i o blagu?
Naravno, jer najčešći posetioci slankamenačke tvrđave upravo tragaju za novčićima svojim detektorima najčešće, ali pogled na nasukani brod na suprotnoj obali, nalik na kakav gusarski, zapravo daje onaj neophodni šmek koji budi dečiju maštu i odvlači neumitno misli ka nekom drugom mestu i svetu, koji smo nekako još u detinjstvu zaključali.
A ključ upravo može biti ovde....taj ključ koji će otključati zaključane dečije mašte o gusarskom blagu i brodovima...slankamenački gusari.
Da, znam da je za to neophodna baš ozbiljna količina mašte....ali, ko zna...
No, ako nam gusari ne prošetaju odsutnim mislima posle pogleda na nasukanu lađu, teško je odoleti iskušenju da kroz glavu proverimo šta sve znamo i čega se još uvek sećamo o Tomu Sojeru i Haklberi Finu, kada pogledamo ove pejzaže na slikama koje slede.
Ne znam, možda je samo do mene, i možda neće puno čitalaca, odnosno posetilaca da podele moje mišljenje, ali u tom slučaju znam da će svako ko ni ovde ne pronađe neki svoj deo zaboravljenih dečijih sanjarenja, zapravo biti na gubitku.
Ne velikom, istina, ali na gubitku za nekih pola sata iskradanja u jedan napatvoreni svet mašte u koji se moraš ipak vratiti pre negoli primete da si odlutao.
Mada, kome se može i zameriti ako odluta u pogledima na ove krajolike...
Ovde negde krije se i izvor, lekoviti, kažu.
Slanjača.
Lekovita, i slana, a toplija od prosečne godišnje temperature ovog podneblja.
Naravno da ovaj izvor nije jedini ovde, ali sem njega, sva lekovita vode u funkciji je banjskog lečilišnog sistema.
E, evo i nečega čega nema više.
Svojevrstan lukobran od krupnog kamena danas više ne postoji.
A zbog čega....to mi je nekako bespotrebno naglašavati, obzirom da nisam znao ni zbog čega je postojao, no meni je više puta odvukao pogled i fokus na aparatu.
Lep detalj je to bio, svakako.
Nekoliko čardi, restorana, splavova, brodova, ali i prenoćišta, pružiće svakome sasvim dovoljnu logistiku da na ovom mestu isprati jedan smiraj dana, i dočeka buđenje novog.
Ambijent koji možda baš tako nešto i budi u čoveku, verovatno je glavni krilac za ogroman broj vikendica koje su, skoro sve do jedne, okrenute panoramskom pogledu na ušće dve moćne ravničarske reke koje se baš pod Starim Slankamenom sastaju.
Bolnica, koja je srž banjskog ambijenta Starog Slankamena.
Novi deo.
Od početka osamnaestog veka razna istorijska građa pominje poznate izvore lekovite vode, ali tek početkom dvadesetog veka ovde nastaju lečilišni kapaciteti i dva hotela, pre svega za smeštaj pacijenata i njihove pratnje.
Šezdesete godine prošlog veka donose značajno proširenje bolničkog kompleksa, te tako najstarija banja u Vojvodini dobija i obrise savremenog lečilišta, otprilike onakve kakvim ih danas možemo videti.
Jedna od dve marine koje funkcionišu u Starom Slankamenu.
Ova je pozicionirana gotovo naspram ušća
Tise u
Dunav, gde bi prema legendi trebalo da ima blaga, pokopanog sa Atilom, Bičem Božijim, najčuvenijim hunskim osvajačem.
Iz ove marine se može organizovanim turističkim brodskim izletom doći upravo do tog ušća, ali i na drugu stranu, ka onom mističnom nasukanom brodu.
I, druga marina, nešto uzvodnije, smeštena podno same tvrđave.
Ova marina je posebno lepa u predvečerje, kada sunce u svom zalasku popali sva naša čula neumitno navlačeći suton na sve pejzaže, te tako i na privezane čamce na molovima.
I, pećina....sa svojom legendom, dakako.
Pećina je gotovo na samoj obali, usred lesnog profila koji je sazdao brdo na kome su danas i lokalno groblje, a i tvrđava.
Istorija poznaje tu pećinu kao magazu, odnosno smeštajni prostor za oružje i munuciju za tursku posadu tvrđave dok je ona funkcionisala pod osmanlijskom upravom, a legenda dodaje još ponešto.
Legenda nam priča o ribaru koji se uselio u tu pećinu sa svojom porodicom.
Dve pećinske prostorije koristio je kao sobe, a na sredini je, prema legendi, imao ognjište, te su tako uspevali da prežive.
Legenda možda ne nudi snažne mistične tonove, ali nudi i neka objašnjenja, što je, složićemo se, retkost među legendama, te je vredno pomena.
I, prizori ušća
Tise, posmatrani sa druge obale.
Oblaci prave scenografiju koja je samo za poželeti.
Mir, tišina, i tek prolazak kruzera poremeti sliku.
Zapravo, obogati je...
Pogled na Stari Slankamen odozgo, sa tvrđave koja ima zasebnu temu, otkriva koliko je, ali i zbog čega, istorijski posmatrano, ovaj gradić imao vojnog značaja.
U svakom slučaju, čak i ako ne uspemo da razumemo taj značaj, ovom pogledu teško ćemo odoleti, i stoga vredi potegnuti noge uzbrdo.
Nekog starog kapetana koji plete mrežu na molu, zamenila je mačka.
Ispred ribljeg restorana...pa, sad, koliko je uspela da ga zameni na slici, ne znam.
No, samo je mačka bila tu.
