Od detinjstva znam za Čoku.
Za paštetu u crevu, i to sa zatvaračem, da budem precizniji. I ta asocijacija je toliko snažna, da sam svaku paštetu sličnog pakovanja poistovećivao dugo sa Čoka paštetom.
Vremenom, asocijacije su se menjale, pa sam u nekom odraslijem dobu, paštetu zamenio vinom, ali dugo je prošlo vremena dok nisam lično upoznao ovo šarmantno mestašce na severu Banata.
Nešto više od dva veka je ovo mesto čekalo da se lično upoznamo, obzirom da je nastalo potkraj osamnaestog veka, kada su plemići Marcibanji, kupili na licitaciji pustaru Čoku na obali Tise.
Ako se nekome učinilo da u prethodnoj rečenici nešto izgleda čudno, to je zato jer je kompletna rečenica čudna. Naime, Čoka nije na obali Tise, iako je relativno blizu nje, ali...nekada je bila.
Današnji centar, nekadašnje je pristanište. Moćna reka je promenila tok vremenom.
Pustara Čoka..?
Da, nekada je bila pustara, jer teritorija na kojoj se čitava današnja opština nalazi, zapravo je sazdana od aluvijavne ravni i lesne terase, a tek posle naseljavanja, oplemenjena je zemlja toliko da su sorte grožđa, odnosno vina iz ove ravnice dosegle svetsku slavu.
I konačno, čudno u onoj rečenici jeste i prezime Marcibanji, obzirom da je to prezime zapravo modifikovao običan narod, a plemićka porodica ga kasnije i prihvatila.
Martin, plemićki predak potonjih Marcibanjija, u narodu je najčešće oslovljavan kao Martin ban, po uzoru do dotadašnje banatske vladare u vidu turskih spahija, te je od Martin-ban, vremenom postao Marcibanji.
I, sada kada smo razjasnili onu čudnu rečenicu, možemo se pustiti dalje niz dva veka istorije Čoke koja je započela praktično gradnjom dvorca Lederer, koji je pak dobio svoj današnji naziv prema braći koja su ga tek gotovog kupila, a nisu ga gradila.
No, istorijski izvori pripovedaju da su ga baš ova braća grofovi, nadasve oplemenili nameštajem, slikama i bistama nekim od najvećih domaćih i svetskih imena umetnosti.
Kako je rastao dvorac, tako je raslo i mesto.
Lokalna katolička crkva, koja je upravo zahvaljujući svojim ktitorima iz pomenutih vlastelinskih gospodara dvorca i nastala, danas je mali, ali jedinstven muzej u državi u kome su u jednom verskom objektu smešteni i izloženi duhovni predmeti koji predstavljaju istorijat ovog podneblja.
Posleratni period i konačno napuštanje poslednjih vlasnika dvorca, ali i vinske industrije oko njega, doneće nacionalizaciju, a zatim i širu industrijalizaciju područja.
Čoka dobija savremenu industriju vina, ali i mesnoprerađivačku industriju, te polako staje na privrednu kartu države. Ovaj privredni zamah traje sve do početka devedesetih, gde ceh raspadu države i ratovima koji su ga pratili, plaća čitav Banat, a sa njim neumitno i Čoka.
Današnja Čoka je malo mesto, sa obnovljenom proizvodnjom, ali različitog nivoa. Naime, dok je industrija ponegde jedva malo razvijena, na drugoj strani imamo i najpoznatiji brend u vinskom biznisu, koji je uspešno preuzeo i neke kapacitete iz Makedonije, te obogatio svoj asortiman i danas čini zaštitni znak ovog mesta.
Pored privrede, Čoka dosta polaže nade i u turizam, pre svega lovni.
Ipak, u ovoj grani se ne sme zastajati, a zastoji su bili veliki, pa je i pored određenih potencijala, danas teško računati. Ne postoje objektivni smeštajni kapaciteti, ali ni infrastrtuktura, tako da ni fond divljači nije više dovoljan za ozbiljniji uspon ove vrste turizma.
Pa, zašto onda sve ovo pišem uopšte?
Da bismo znali za jedno banatsko mesto o kome dosta piše na raznim etiketama po prodavnicama, i da se jednog dana možda i neko od čitalaca pođe upoznati sa njim lično.
Na proputovanju, ili nekom poslovnom putu upravo ovde, ili možda samo izletu u mesto u kome se može osetiti lepo već pri samom pogledu na okrečene kuće i zgrade živih boja, dok će radoznali stanovnici, mahom na bicikl(ov)ima mahnuti u znak pozdrava neizostavno...
Нема коментара:
Постави коментар