Na kraj sela čađava mehana, iz nje viri kosa nečešljana,
nečešljana od silnoga pića, to je kuća seoskih mladića...
Tako bar kaže poznata starogradska pesma.
Pesma o mističnoj i čudnoj kući na kraj sela, na kraj šora, kako se još negde i peva ta strofa.
Dakle, naše narodno predanje je negde i apsolviralo varijantu kuće na obodu naselja, poput onih mističnih kuća kraj kojih rado prođeš, pa krišom baciš pogled, sve strepeći da se isuviše približiš.
Stoga, ako možemo reći da smo nekako i savladali to što nas kopka kada je u pitanju kraj sela, ili šora, ostaje nam samo da saznamo šta je na kraju sveta...
I baš tu, na kraju sveta, moglo bi štošta da počne.
Poneka romansa, poneki život uopšte, poneka ribarska priča o onim straaašnim ulovima, a može da počne i ova naša priča o jednoj legendarnoj kafani koju poznaju i po tri generacije u kućama.
Na obali Dunavca Arkanj, koji duboko zalazi u kopno činjeći neke od najslikovitijih pejzaža Koviljsko Petrovaradinskog rita, na zemljištu jednog od najznačajnijih pravoslavnih manastira Vojvodine, Manastira Kovilj, smestila se kafanica, i sa decenijama za sobom, polako ušla u boemske legende kao lektira.
Skoro pa obavezno štivo na tu temu.
I to baš na samom kraju puta. Tu gde nema nigde dalje, ali...
...ali i ne treba nigde dalje.
Na mestu na kome su zadnji podsetnici urbanog bili tornjevi Manastira u daljini, negde nad poljima pšenice koja se lagano pod vetrom povija kreirajući savršenu scenografiju za dolazak na kraj urbanog sveta.
Da, urbanog zapravo, jer jedan novi svet će pohrliti da nam se otvori upravo ovde.
Teško je pronaći bolji primer u kome je savršeno dato ime nečemu.
Mada, kada bi nekakav kraj sveta zaista trebalo da izgleda ovako, onda - neka sveta...možemo i prečicom na kraj. Jer, ovde je zaista predivno. Priroda darežljiva, ali i poštovana od strane ugostitelja ove Čarde, a i posetilaca. Iznad same obale rukavca, do koje se spušta uređenom stazom, ali sada optočenu kamenom u vidu širokih stepenika, i sa obnovljenim rukohvatom od drveta, nadvila se restoranska terasa u kojoj zapravo nema lošeg pogleda. Svaki pogled je dobitan.
A za taj pogled nije važan sto. Ni visina, ili kakav drugi parametar, jednostavno, na sve strane pogled je onaj pravi. Možda ne onaj koji otvara apetit, ali zato čini da se vratiš ovde čak i ako apetita nema.
Istini za volju, i da nemaš apetita, ovde jedeš svakako. Pa, na kraju smo sveta, na koncu konca...
Priču bi, nekada davno, mogao započeti Deda Pera Varenjika.
Ukoliko se danas priča, bio bi to i pradeda, pa i čukundeda, zavisno od toga ko priču pripoveda, ili pak sluša.
A i baš tako piše po zidovima i tada, a bo'me i danas, umesto klasičnog krečenja, sve iscrtano i ispisano. A piše i otac, i deda, i pradeda, pa čukundeda...i konačno askurđel. Da ne pojašnjavamo sada tu retku pojavu koje se danas usled silnih migracija i doseljavanja, većina stidi, ili je ignoriše, pa čak i ne prepoznaje, znaće već internet da pojasni taj pojam, ko bude hteo da se potrudi i pronađe šta je to askurđel, ali svakako bismo tog Peru Vareniku mogli nazvati askurđelom ove čarde.
Generacije dolazile, reklamirale ga gotovo šapatom ali slava koja je tekla od usta do usta, prerasla je u legendu polako. Prešla i Dunav i Savu vremenom, pa se u čardu bez struje i vode dolazilo iz Beograda, skoro jednako masovno kao i iz Novog Sada.
Dakako, riblja čarda, riblji specijaliteti.
Danas je slično, ali je asortiman jela širi.
Zidovi su iscrtani sličnim i istim motivima, ali drugačije. Sve je uređenije, nakon pet godina pauze u radu, od rušenja do novog podizanja na starim temeljima, apsolutno prirodnim materijalima.
Ima nečeg i u tome, ko ume da raspozna poruku, naravno.
Istina, danas se više ne može upecati riba, pa se samostalno peći, te za trpezom u čardi poslužiti ostalim neophodnim potrepštinama, pre svega hlebom, priborom i pićem, ali je danas nekako sve to uređenije za prošetati se, nauživati se bez pribora za pecanje i roštiljanje, u nekim savremenijim detaljima kojih je današnja verzija nekadašnje čarde, prepuna.
I, zaista, pitanje je koliko bi se zaista danas održala nekadašnja tradicija po kojoj se na najbolju riblju čorbu moralo poći na kraj sveta, a u nekom periodu na početku, čak i piće trebalo poneti sa sobom, ali ono što je zaista važno jeste ovaj sadašnji ambijent, savremen, a opet prožet onim starim šmekom nekih davnih vremena, vremena u kojima su se, kažu, stanovnici obližnjeg Kovilja, odrekli pruge i voza, da im konje ne bi plašio...
Da, taj spoj je na neki način vanvremenski. Poštuje i nekadašnje i današnje vreme, uzimajući najbolje od oba i mešajući poput onih devet vrsta riba u savršenoj čorbi, za legendu.
Legendu u kojoj se dočekuju i ispraćaju glumci i pesnici, traju likovne kolonije, a odnekud iznebuha ume da se spusti čak i astronaut. Jer, u legendi je moguće sve, a posebno negde na kraju sveta...
Нема коментара:
Постави коментар